Filmoskopija – portal filmske kritike, eseja i intervjua bila je od 2019. do 2024. godine pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart.
Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. do januara 2024. godine urednik redakcije bio je filmski kritičar i filmolog Nikola Radić.
Reč urednika Filmoskopije
„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.
Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.
Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.
O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.
Nikola Radić, oktobar 2022.
Može se naširoko diskutovati o tome šta su sve globalizacija, internet i kapitalizam doneli ili odneli, ali sasvim je izvesno da je globalnim tržištem i industrijalizacijom maltene svih umetnosti stvoren potentan slobodan prostor za skakanje iz jedne u drugu granu umetnosti (industrije).
Jutro će promeniti sve, kao što sam već nekoliko puta naveo, u zbiru svih vrlina i mana, zapis je hrabrosti i istrajavanja u istini jednog vremena, kakvo god to vreme bilo.
Kada su pre tri godine „Čudnije stvari“ ni od kuda postale kulturološki fenomen, stvar je bila sasvim jasna: nevina, iskrena nostalgična nota u borbi protiv zla bila je nepogrešiva u pronalasku puta do gledalaca. Čak i mi koji osamdesete ne pamtimo, pa bismo prema tome teško i mogli da budemo nostalgični u sećanju na njih, kroz Čudnije stvari bili smo uvereni da je to doba koje je sa razlogom glorifikovano i pozitivno mistifikovano.
Sredinom avgusta, u bioskope je stigao novi film Kventina Tarantina – Bilo jednom u Holivudu. Izlišno je previše govoriti o karijeri Tarantina, svakako najveće zvezde u pop-kulturi među rediteljima današnjice. Međutim, ono što je važno napomenuti je da je u pitanju jedan od retkih autora koji već godinama uspeva da zadovolji ukuse kritike, ali i festivalske i bioskopske publike.
U ovom ogledu pokušaću da odgovorim na pitanje koji format više odgovara „nesnimljivim” romanima, poput Helerovog. Da li je to filmski ili serijski format? Na kraju, a ne mogu da odolim, u čemu leži kvaka Kvake 22?
Doplgengeri, Isidora Ilić i Boško Prostran, umetnički filmski/video dvojac bavi se dekonstrukcijom filmskog jezika, odnosom umetnosti i politike preispitujući način na koji film kreira stvarnost. Oslanjajući se na tradicije eksperimentalnog filma i videa, Doplgenger interveniše na već postojećim medijskim proizvodima ili proizvodi u formi filmskog eseja.
Principi vrednovanja jednog društva, jednog sistema, lepo se mogu utvrditi kroz to šta to društvo, odnosno sistem, vrednuje i afirmiše. Samokonfirmacija društva, tako, umnogome zavisi od njegove samoreprezentacije, a ta se samoreprezentacija može, u gotovo pravilnim tokovima, pratiti kroz narativne tokove u umetnosti i medijima tog spomenutog društva.
Premijerno prikazan na 26. Festivalu evropskog filma Palić, prvi celovečernji igrani film rediteljke Ane Marie Rossi našao se u selekciji sa izuzetnim evropskim ostvarenjima i velikim, opet, evropskim rediteljima. Radi se o ostvarenju koje na svakom nivou, što filmskom, što značenjskom, parira svakom od filmova prikazanim na Festivalu, za koje je rediteljka i osvojila Specijalno priznanje
Kratak pregled: da li nam je dobro? Paskal, koji je telesno patio, plašio se mnoštva zvezda; a uzvišena drhtavica koja ga je obuzimala kad ih je gledao nesumnjivo je poticala otuda što mu je bilo hladno na prozoru, a to nije ni primetio. Neki drugi pesnik, ako je dobrog zdravlja, obraćaće se zvezdama kao […]
Kampanja RTS i Ministarstva zdravlja „Rak je izlečiv” kao povod za namensku, edukativnu, igrano – dokumentarnu seriju „Grudi”, koju čine četiri epizode, rediteljke Marije Perović a po scenariju Vladislave Vojnović. Ova angažovana priča govori, kako i autorke same ističu, o običnim ženama i njihovim stvarnim problemima.
Novi film čuvenog španskog reditelja Pedra Almodovara – Bol i slava, premijerno je prikazan na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Kanu. Publika u Srbiji, do sada, imala je priliku da ga pogleda na otvaranju Evropskog filmskog festivala Palić.
Muzika priča priču. Ritmom, rečima, melodijom. Film priča drugu priču. Slikom, jezikom. Oni ne treba da govore istu stvar. Treba da se prepliću i nadopunjuju. Da se svađaju i smenjuju uloge govornika i recipijenta. Treba da budu zaljubljeni jedno u drugo i da ne govore istim jezikom.