Filmoskopija – portal filmske kritike, eseja i intervjua bila je od 2019. do 2024. godine pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart.
Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. do januara 2024. godine urednik redakcije bio je filmski kritičar i filmolog Nikola Radić.
Reč urednika Filmoskopije
„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.
Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.
Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.
O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.
Nikola Radić, oktobar 2022.
Sa rediteljem smo razgovarali o temama koje ga zaokupljaju na umetničkom planu, o festivalima, autorskoj slobodi, mejnstrimu i margini. Na uvid pružamo crtice iz razgovora koji bi, kako Đorđević u šali primećuje, dat u celosti, obimom pre priličio monografiji.
Klaustrofobičnost, gotovo kafkijanska zarobljenost unutar politike školskog sistema, sugerisana je formatom slike 4:3 koji uokviruje sužen prostor, u kojem je često, sasvim sama, glavna junakinja. Isti efekat Ilker Čatak postiže i odlukom da svoje junake ni u jednom trenutku ne izmesti iz školskih prostorija, čime eliminiše spoljašnji svet i njegova pravila, a škola postaje mikrokosmos uređen sopstvenim zakonima.
Sva trojica reditelja tematici pristupaju na sličan način, gde je nasilje skriveno u gotovo običnim, nepompeznim gestovima dodavanja još jednog pića, spuštanja ruke na koleno, nuđenja ekstazija kao logičnog sleda romantične noći jednog para u vikendici, pozivanjem sopstvene devojke u sobu, kao i pitanjem „koliko imaš godina“ naizgled bezopasnog taksiste.
Iako najavljen kao ratni spektakl, film Heroji Halijarda u glavnom toku radnje ne prikazuje Operaciju Halijard, već borbu jedne porodice da preživi i ostane na okupu.
Lapija uspeva da izgradi jednu underground, negativnu utopiju, otelotvorenu u žurki u kojoj svi, bar na neko vreme, pronalaze beg od (političke) stvarnosti.
Nakon septembarske posete Subotici, redakcija Filmoskopije nastavlja kritičarsku turneju u Požegi.
„Čini se da je srpski film proteklih godina ipak u uzlazu. Volimo da istaknemo da su debitantski filmovi najveća snaga novog srpskog filma. Većina naših omiljenih filmova nastalih od 2000. do danas su debitantski. Tu ima zaista sjajnih ostvarenja“, kažu Đorđe Bajić i Zoran Janković, autori dva „Kritička vodiča kroz srpski film“.
„Miloš Forman je jedan od prvih reditelja za čiji sam rad počeo da se zanimam, još od filmova koje je snimao u Čehoslovačkoj. Milošu sam zahvalan što me je pozvao da igram lik koji nije hipik. Za mene je to bio film o svim mladim ljudima, bez obzira na politička opredeljenja, veru i boju kože“, za Filmoskopiju kaže Džon Sevidž, zvezda filmova „Kosa“ i „Lovac na jelene“.
Ove sedmice, iz štampe je izašla knjiga „Filmoskopija – odabrani tekstovi o savremenom srpskom filmu 2010-2023.“ u izdanju R&F i Filmskog centra Srbije. Radi se o zborniku tekstova prethodno objavljenih na Filmoskopiji.
„Reditelj treba da bude doušnik, da zapisuje istoriju i pruži otpor. To je upravo ono što prikazujemo u filmu: ljude koji pružaju otpor. Smatramo da je to danas veoma važno.“
Ako i uspeva da dekonstruiše laičku predstavu švajcarske socijalne panorame, Popadić ne odlazi dovoljno daleko kako bi sazidao slojevito poimanje ovog kompleksnog pejzaža, već se zadovoljava površinskim razotkrivanjem fenomena koji istražuje.
Ono što akustična, timidna muzička postavka zaista čini u filmu Tilva Roš jeste da služi kao posrednik u odvajanju njegove estetike od uopštene prirode skejterskog filma. Ona na neki način „ublažava“ i razoružava članove Kolosa, udaljavajući ih od avanturističkog i često hipermaskulinizovanog duha skejt kulture. I