Filmoskopija – portal filmske kritike, eseja i intervjua bila je od 2019. do 2024. godine pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart.
Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. do januara 2024. godine urednik redakcije bio je filmski kritičar i filmolog Nikola Radić.
Reč urednika Filmoskopije
„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.
Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.
Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.
O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.
Nikola Radić, oktobar 2022.
Iako ne uvek dosledno izveden, film Mihe Macinija i Dušana Joksimovića uspeo je da u vrlo ekonomičnih 85 minuta kroz različite aspekte (porodični odnosi, političnost medija, altruizam, empatija) donese širinu borbe pojedinca zapetljanog u birokratsku mrežu.
Autorke Filmoskopije Ivona Đurić, Katarina Koljević i Iva Leković analiziraju različite aspekte filma „Panama“ pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.
Autorski film nudi gledaocu ohrabrenje da se oglasi neizgovoreno, da se osveste problemi i društvene boljke i na kraju da se dogodi oslobođenje kroz katarzu.
„Izlaz u slučaju opasnosti“ jedan je od prvih Tagićevih filmskih poduhvata, i naišao je na pohvale kako u zemlji tako i u inostranstvu: scenario je nagrađen 2015. u Minhenu, reditelj je u Rusiji iste godine dobio Specijalno priznanje za režiju – Zlatni Vitez, a film je dve godine kasnije prikazan i u Kanu (Festival de Cannes), u okviru selekcije „ACID TRIP“. Tagić sada priprema i svoj prvi dugometražni film — „Yugoflorida“.
Konačno, moglo bi se zaključiti da što se više bude snimalo filmova u kojima postoje protagonistkinje, biće i više prilike za razmatranje šireg spektra različitih ženskih likova i možda jednog dana i analizu i grupisanje koje nema rodni predznak.
Film „Jugoslavija, kako je ideologija pokretala naše kolektivno telo“ odnedavno je uvršten i u filmsku kolekciju Muzeja moderne umetnosti u Njujorku (MoMA).
Milica Tomović (1985) je nagrađivana rediteljka čiji je debitantski dugometražni igrani film „Kelti“ imao premijeru na ovogodišnjem Berlinalu (Berlin Film Festival).
Mina Petrović je mlada, ali već afirmisana montažerka i rediteljka. Na 26. izdanju Festivala autorskog filma (FAF) dodeljena joj je nagrada „Marko Glušac“ namenjena najperspektivnijim mlađim montažerima različitih filmskih formi.
Film Ivana Jovića ,,Zaveštanje“ (2016) predstavlja sistematičnu kolekciju svedočanstava i adekvatno strukturno organizovan dokumentarni zapis, koji govori o procesu deportacije i preživljavanja u logoru Jasenovac i to od strane preživelih, koji su predstavljeni u dvostrukoj ulozi žrtve (sopstvenog položaja) i svedoka (smrti drugih).
Malešević teži ka neutralnom, Keča ka subjektivnom, Malešević ka sveobuhvatnom, Keča ka detalju. U goranskom dvouglu, „Posle rata“ na kraju ostavlja snažniji utisak od filma „Gora“. Čini se ipak da pojedinačno može bez opšteg, ali ne i obrnuto.
Zbog specifične strukture narativa koja nudi emotivan i dubok upliv u grupni portret likova, „Suton“ uspostavlja trodimenzionalni doživljaj sveta od koga je današnji gledalac vremenski veoma udaljen.
„Nikog nema“ donosi vešto orkestriranu kompoziciju čija analogna muzička struktura se može pronaći u onoj kakva je u rondu. Relevantnost ovog filma sa vremenom koje prolazi ne jenjava, obzirom da preispituje trenutak prvog sazrevanja žene i odsustva prvog modela muškarca sa kojim se svaka žena susreće: oca.