Filmoskopija – portal filmske kritike, eseja i intervjua bila je od 2019. do 2024. godine pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart.
Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. do januara 2024. godine urednik redakcije bio je filmski kritičar i filmolog Nikola Radić.
Reč urednika Filmoskopije
„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.
Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.
Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.
O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.
Nikola Radić, oktobar 2022.
„Koreni“ pokazuju da srpska kinematografija u Tei Lukač ima rediteljku koja podjednako brine o (dokumentarističkoj) etici i estetici, spretno barata bagažom etnografije i vizuelne antropologije, sliku i narativ gradi oko konceptualnih okosnica, nikad ne podređujući srž svojih dosadašnjih preokupacija: empatiju prema ljudima i strahopoštovanje prema prirodi.
Dokumentarni film „Pejzaži otpora“ Marte Popivode, nakon brojnih osvojenih nagrada na svetskim festivalima (Cinema du Reel u Parizu, nagrada za najbolju režiju na festivalu u Južnoj Koreji, „Zlatni Aleksandar“ u Solunu, Srce Sarajeva na Sarajevo Film Festivalu), imao je i svoju srpsku premijeru na projekciji u okviru Međunarodnog festivala dokumentarnog filma – Beldoks (Beldocs).
Najveći kvalitet filma „Fejt i Branko“ upravo jeste portret jedne ljubavi i njena manifestacija kroz umetnost i muziku, te izuzetno iskreno i verno oslikavanje kako intimnog sveta junaka tako i spoljašnjeg sveta utvrđenog društvenim normama i kulturom.
Kada govorimo o montažerima, slobodno možemo kazati da su oni krojači filma. Pre nego što dođe u ruke montažera, filmski materijal je sirov i još uvek ne gradi strukturu. Upravo od ovih autora koji kroje ritam i, samim tim, samu filmsku stvarnost u najvećoj meri i zavisi filmsko vreme – dimenzija koja sedmoj umetnosti daje taj dojam stvarnosti.
Ovogodišnje 68. izdanje Filmskog festivala u Puli je svojevrsni pastiš tema, narativnog pristupa, kao i vizuelne estetike svakog pojedinačnog filma.
Čini se kao sasvim izvesno da će se ime Miloš Ljubomirović, kao i Servia Film, pojavljivati sve češće kako na marketima, tako i na festivalima, u Srbiji, regionu, Evropi – a i svetu. Intervju sa Milošem Ljubomorivićem pripremila je Mina Stanikić.
O tome kakva je pozicija kasting direktora u Srbiji, koliko je trnovit put prešao da bi ekranizovao filmsku priču koja se temelji na nekoliko romana o porodici Jotić iz edicije „Divlji vetar“ Živojina Pavlovića, ali i iskustvima sa nedavno završenog 68. Pulskog filmskog festivala za Filmoskopiju govorili smo sa Nenadom Pavlovićem.
Nikola Polić se u „Organizmima“ bavi životnom krizom koja je nezaobilazni deo života, na taj način čineći svoj film univerzalnim. Razvijajući dalje svoju temu, on zadire u istraživanje uticaja na ljudsku podsvest, kao i fragilnog emotivnog stanja čoveka koji je neprihvaćen.
Dok njegov najnoviji film „Nečista krv – greh predaka“, u iščekivanju svoje bioskopske premijere, dobija nagrade festivalske publike, razgovaramo sa rediteljem Milutinom Petrovićem o značajnim aspektima njegovog dosadašnjeg rada, ujedno otkrivajući samo neke od brojnih slojeva njegovih filmskih zapisa.
I dok se na koncu sveobuhvatnog i ambicioznog mockumentary kabarea postmoderno pitamo da li smo pogledali svoju ili biografiju Ničega, Sve (pregršt postupaka, kadrova, zemalja, autora, tema, stihova i intertekstualnih veza) i Ništa (idejno polazište i protagonista) se „spajaju u tački nestajanja, koja je sama po sebi početak nekog novog nastajanja“.
Nakon što je pre tri godine film „Južni vetar“ (2018) domaćoj kinematografiji doneo punokrvniakcioni triler, vizuelno i produkciono raskošan, koji parira svetskim ostvarenjima žanra kom pripada, „Južni vetar 2 – Ubrzanje“ reditelja Miloša Avramovića, nastavlja priču od onog mesta gde je radnja dovedena u narativno usložnjenoj seriji emitovanoj na RTS-u prošle godine.
„Nečista krv – greh predaka“ odabirom teme i formalnih elemenata generiše prilično osoben pristup koji suptilno odaje potpis autora, prevashodno manifestovan kroz stilsku hibridnost, ukrštanje različitih tačaka gledišta, višeslojnost i diskurzivnu samorefleksivnost.