Filmoskopija – portal filmske kritike, eseja i intervjua bila je od 2019. do 2024. godine pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart.
Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. do januara 2024. godine urednik redakcije bio je filmski kritičar i filmolog Nikola Radić.
Reč urednika Filmoskopije
„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.
Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.
Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.
O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.
Nikola Radić, oktobar 2022.
Pucnji u Marseju“ polaze od ideje rekonstrukcije i reinterpretacije istorije, da bi u izvesnom smislu postali rekonstrukcija i reinterpretacija filma i to upravo onog čije kadrove sagledavamo kao flešbekove tokom istorijskog suđenja koje je ujedno i suđenje istoriji.
Selekcija Balkanime odškrinula je vrata ovdašnjeg ogranka te laboratorije gde se, pod uticajem francuskih, irskih, japanskih ili američkih animatora, poema španskih pesnika ili arhive slovenačkog fotografa, linijama manjeg ili većeg otpora, traži formula za osobitiji izraz i izlazak pred širu i raznovrsniju publiku.
Film „Toma“ je romantizovani portret, gotovo impresionistička priča o doživljaju Tome Zdravkovića kroz priče onih koju su ga poznavali a ne biografski film. U biti, jedna mala priča o skromnom čoveku koji je imao jednostavnu želju – da ostvari idealnu romantičnu ljubav i o tome kako mu to uvek izmiče.
Kovačevićev Jivu je efemerni grad, grad-magacin, grad-fabrika, džinovska spavaonica, sastavljen od lego kocki na koje podsećaju nepregledni kontejneri u luci prikazani u samoj završnici. U njemu se, kao ni u filmu, neće dogoditi ništa spektakularno. Spektakl se dešava s onu stranu proizvodnje.
Ivan Bakrač je za Filmoskopiju govorio o procesu nastanka debitantskog dugometražnog igranog filma, platformama za razvoj filmova, kao i njegovom najnovijem ostvarenju „Posle zime“.
Srpska premijera „Korena“, nedavno održana na 14. izdanju Međunarodnog festivala dokumentarnog filma – Beldoks (Beldocs), bila je prilika da sa Teom Lukač pročešljamo njen dosadašnji opus i poetiku, porazgovaramo o etici i estetici, senzornoj etnografiji i filmskoj industriji.
Glumac Nedim Nezirović je za Filmoskopiju govorio o glumačkom poslu u savremenoj filmskoj i pozorišnoj produkciji, životu u provinciji, razvojnom putu, emotivnoj zatvorenosti i patrijarhatu.
Filip Martinović nudi novi rediteljski glas, hrabro eksperimentišući u fluidnom prostoru između dokumentarnog i igranog, upuštajući se u eksperimentisanje sa različitim stilovima i žanrovima.
„U potrazi za konjima“ suvereno galopira uskom stazom između sentimenta i intelektualizacije, spontanosti i promišljenog koncepta, artikulisano zamuckujući na granici poezije i proze, u prostoru plavom i ljubičastom, sivom ili ziftcrnom prostoru jedinstva ostrva, jezera i planina, ratnog veterana i mladog reditelja.
Iscrtati nijansiran portret ili kritički mapirati određeni prostor u manje od dvadeset minuta izazov je i za verziranije sineaste. Srećom, Bičanić, Stanimirović i Stojanović nude dobre radove – u najmanju ruku nadahnute skice i makete – kojima definitivno nastavljaju da se preporučuju festivalskim selektorima.
„Pomirenje“ prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvek pridržavaju srednjovekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu.
Film otvara citat Mire Furlan: „Najsitniji talas vode može promeniti sliku stvarnosti.“ Nakon ovog istovremeno dinamičnog i meditativnog dokumentarnog putovanja, slika stvarnosti je barem na kratko zaista promenjena.