Filmoskopija – portal filmske kritike, eseja i intervjua bila je od 2019. do 2024. godine pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart.
Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. do januara 2024. godine urednik redakcije bio je filmski kritičar i filmolog Nikola Radić.
Reč urednika Filmoskopije
„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.
Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.
Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.
O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.
Nikola Radić, oktobar 2022.
Ponovo ovenčan Zlatnom palmom (prethodno za Kvadrat/The Square, 2017) i nagrađen višeminutnim aplauzom na Kroazeti, Estlund najžešće kritikuje upravo ljude koji ga nagrađuju, postavljajući tom sloju, kome i sam pripada, ogledalo na mesto filmskog platna. Tako one koji su „u oblacima“ dovodi u prašinu stvarnog sveta, najboljeg oruđa katarze – humora.
Traženje očinske figure ili njegovog prisustva prevladava filmom. Tomažov otac je umro, Anton ga nikada nije imao, stari bajker je samo surogat koji tu ulogu ne može u potpunosti da ispuni. Pa i sam Goli u sedlu postaje nedostižni idealni predak ovom filmu. Za razliku od svog fatalističkog duhovnog pretka, Mencejevo ostvarenje je proizvod generacije rođene ili odrasle devedesetih, bogat nostalgijom, bez osećanja opasnosti. Film kao lepo sećanje koje nikad nismo imali.
U završnim sekvencama, Miloje savetuje Jugoslava da promeni ime, budući da ni Jugoslavija neće još dugo. Eksplicitno direktan ton potonjih fraza, nedvosmisleno pozicionira narativ filma između jugonostalgičnog i jugoskeptičnog, naglašavajući potrebu za revizijom istorije medijskim zapisom sećanja na još uvek zaključanu fioku jugoslovenske istorije u kojoj se kriju memoari agenata službe, koji su zapravo, kao što već znamo iz filmske fikcije, priče iz života drugih.
U slučaju oba filma pitanju rase pridaje se samo načelni značaj – kroz tematska, ali ne i slikovna sredstva (primera radi, mladići afričkog i arapskog porekla u Kuhinjskoj brigadi mahom su predstavljeni u grupi, naspram same Kati), a formirani narativi ukazuju na to da se interesovanje kreće mahom u okvirima zadovoljavanja parametra prisustva, ali ne i razumevanja ovih likova.
Kao Servantes, reditelj filma Bez ostavlja prostor gledaocu da sam zaključi šta su granice mogućeg. Sa čvrsto postavljenim okvirima sveta i prihvatanjem likova onakvim kakvi jesu, a ne kakvi mogu da budu, ni psi koji govore nisu ništa neuobičajeno.
Nezavisno od forme ili žanra, trudim se da svaki projekat bude nešto drugačije. Kod nas je malo tržište, ljudi te vrlo brzo zapamte i ubace u kalup i identifikuju te kao recimo „dokumentaristička estetika”. Kad bi mi se to desilo verovatno bih prestao da se bavim ovim poslom. Zamisli, samo te angažuju da snimaš filmove sa uličnom estetikom i gangsterima kao glavnim likovima!
Dok Kristina stoji pred slikama, nemoguće je ne videti sličnost između nje i Šumanovićevih beračica, koje čistotom tela odstupaju od profane tematike. Nihove snažne ruke, čvrste, oble grudi i stopala ogledaju se u Kristininom telu. U njoj Spasić prepoznaje Šumanovićevu idealnu ženu.
Da li kao naličje (post)pandemijskog sveta, ikonografski diskretno postavljenog u preludijumima Mača sa dve oštrice (Kler Deni), ili kao lice civilizacijskih metamorfoza, oličeno kroz lik Don Žuanove (Serž Bozon) Elvire, data ostvarenja sugerišu komunikativne metastaze koje dekonstruišu čak i one a priori čvrste spone, poput ljubavi između Brata i sestre (Arno Deplešen).
Usekovanje prikazuje unutrašnju dinamiku jedne (ne)uobičajene, disfunkcionalne porodice tokom obeležavanja slave Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. Poštujući principe jedinstva vremena i mesta, ovo ostvarenje svojim nemalim trajanjem obezbeđuje okvir za preispitivanje različitih odnosa, bilo rodbinskih, partnerskih ili prijateljskih, ali pre svega, onih najintimnijih – odnosa koje čovek razvija i neguje sa samim sobom.
Redakcija portala filmske kritike i eseja Filmoskopija obaveštava javnost o promeni u uredništvu redakcije. Od 1. oktobra 2022. godine posao urednika Filmoskopije obavljaće Nikola Radić, filmski kritičar i dosadašnji član Filmoskopije.
Boris Isaković, jedan od najcenjenijih glumaca u Srbiji i regionu, osim zavidne glumačke karijere, dugugodišnji je profesor glume na novosadskoj Akademiji umetnosti, dok je ranije bio je i u angažmanu ansambla Srpskog naradnog pozorišta u Novom Sadu.
Autorke Filmoskopije Mina Stanikić, Jelena Jovanović i Katarina Koljević analiziraju različite aspekte ovog ostvarenja pokušavajući da odrede kontekst kako samog narativa, tako i filma u okvirima domaće kinematografije.