Osim živopisnih likova, uravnotežen odnos tragedije i komedije i bajkoviti prikaz svevremenih egzistencijalnih problema je ono što definiše novo ostvarenje Martina Makdone, koje, kao što je to bio slučaj i sa njegovim prethodnim filmom Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju, može svojim glumcima doneti značajne nagrade, ali i biti tiha voda u trci za Oskara za najbolji film.
Bilo je samo pitanje vremena kada će ekološka svest (iznova) prodrti u regionalni film. Mjesta koja ćemo disati stoga valja pozdraviti i za savremen i ubedljiv, premda ne posebno inovativan, pristup problematici, uz žal što mu nedostaje oštrina Pavićevog Nultog krajolika (i nekih jugoslovenskih pionirskih radova, poput Strupa Maka Sajka). Prodisaće i te slike, da punijih pluća kažu da se gušimo. I tome se, zadihano, unapred radujem.
Stric je dakle spreman da protagoniste i publiku drži kao taoce sve dok kolektivno ne priznamo da nam je dosta površnog znamenja jedne dekade. Film takođe pokušava da nas što duže zadrži u osamdesetima, jer i sami znamo šta sledi nakon toga, dok svet u duhu ciklične mode bude istraživao devedesete. Nespremni za čist konzumerizam bez buđenja traume, možda ćemo i sami poželeti makar još jedan – ma koliko bolan – Božić sa stricem.
Višeslojne teme sa kojima se autor hvata ukoštac, kao što su reartikulacija maskulinih rodnih atributa, složenost dubinskih prijateljskih odnosa, odnos pojedinca i kolektiva, zahtevaju zrelije gledište i daleko promišljeniji pristup.
Da li ste videli ovu ženu?, Jausovom terminologijom rečeno, ne samo da izneverava horizont gledaočevih očekivanja, već ga takoreći poništava, stvarajući pritom uzbudljiv, žanrovski varijabilan sklop u stalnoj smeni drame i komedije, sa fantazmagoričnim elementima. Udruženo sa izuzetnom glumačkom igrom Ksenije Marinković – emotivno bogatom i izvanredno transformativnom – i brojnim upečatljivim cameo-ima (Boris Isaković, Isidora Simijonović…), ovo ostvarenje predstavlja inspirativan eksperiment koji, kao i njegova protagonistkinja Draginja, iskače iz sopstvene kože.
Suženje formata slike, pa zatim dodatno suženje u skoro uvek dubinskoj kompoziciji kadra, sa stalnim scenografskim „preprekama“ u prednjem planu koje skrivaju ili sprečavaju gledaoca da vidi deo kadra, govore o klaustrofobičnom osećanju suženja sveta pri ličnoj tragediji. U ovom stilskom ključu Lerotić tretira i zvuk, ostavljajući ga često „suvim“ i stvarajući zaglušujuću tišinu.
Ponovo ovenčan Zlatnom palmom (prethodno za Kvadrat/The Square, 2017) i nagrađen višeminutnim aplauzom na Kroazeti, Estlund najžešće kritikuje upravo ljude koji ga nagrađuju, postavljajući tom sloju, kome i sam pripada, ogledalo na mesto filmskog platna. Tako one koji su „u oblacima“ dovodi u prašinu stvarnog sveta, najboljeg oruđa katarze – humora.
Traženje očinske figure ili njegovog prisustva prevladava filmom. Tomažov otac je umro, Anton ga nikada nije imao, stari bajker je samo surogat koji tu ulogu ne može u potpunosti da ispuni. Pa i sam Goli u sedlu postaje nedostižni idealni predak ovom filmu. Za razliku od svog fatalističkog duhovnog pretka, Mencejevo ostvarenje je proizvod generacije rođene ili odrasle devedesetih, bogat nostalgijom, bez osećanja opasnosti. Film kao lepo sećanje koje nikad nismo imali.
U završnim sekvencama, Miloje savetuje Jugoslava da promeni ime, budući da ni Jugoslavija neće još dugo. Eksplicitno direktan ton potonjih fraza, nedvosmisleno pozicionira narativ filma između jugonostalgičnog i jugoskeptičnog, naglašavajući potrebu za revizijom istorije medijskim zapisom sećanja na još uvek zaključanu fioku jugoslovenske istorije u kojoj se kriju memoari agenata službe, koji su zapravo, kao što već znamo iz filmske fikcije, priče iz života drugih.
Kao Servantes, reditelj filma Bez ostavlja prostor gledaocu da sam zaključi šta su granice mogućeg. Sa čvrsto postavljenim okvirima sveta i prihvatanjem likova onakvim kakvi jesu, a ne kakvi mogu da budu, ni psi koji govore nisu ništa neuobičajeno.
Dok Kristina stoji pred slikama, nemoguće je ne videti sličnost između nje i Šumanovićevih beračica, koje čistotom tela odstupaju od profane tematike. Nihove snažne ruke, čvrste, oble grudi i stopala ogledaju se u Kristininom telu. U njoj Spasić prepoznaje Šumanovićevu idealnu ženu.
Usekovanje prikazuje unutrašnju dinamiku jedne (ne)uobičajene, disfunkcionalne porodice tokom obeležavanja slave Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. Poštujući principe jedinstva vremena i mesta, ovo ostvarenje svojim nemalim trajanjem obezbeđuje okvir za preispitivanje različitih odnosa, bilo rodbinskih, partnerskih ili prijateljskih, ali pre svega, onih najintimnijih – odnosa koje čovek razvija i neguje sa samim sobom.