Kritike

Ova priča važna je za današnji trenutak tim pre što najveći problem svih društava bivših jugoslovenskih republika leži u izostanku zauzimanja bilo kakvog stava prema ratovima iz devedesetih godina prošlog veka, u najboljem slučaju, dok se u najgorem radi o negovanju mržnje i nacionalizma, neodvojivih od tih ratova. Na kraju Žalicinog filma, ostaje da zvoni upravo eho bola njegovih likova, beskrajno ponavljan do današnjeg trenutka, poput rafala koji putuje kroz vreme.

Rediteljska taština ustupa, sa puno takta i u uverenju da niko do samog stvaraoca ne može tačnije i ličnije govoriti o delu intimnom poput Goldininog, mesto umetnici da se izjasni o svom radu – ne kroz kvalitativni sud, već kroz odevanje u neposredno sećanje svega onoga i svih onih koji su na njenim fotografijama razodenuti do gole kože.

Dovodeći u pitanje mogućnost odlaska, Ognjanović razbija iluziju o ruralnoj idili i nagoveštava mračnu stranu života na selu. Ovuda će proći put kompleksnom stilizacijom uspeva da prenese ideju da je selo stanje duha, bez obzira na to kakve mu vrednosti pripisujemo. Daleko od gužve urbane sredine, postoji mesto koje će nas ubediti da nam je možda najbolje baš tamo gde se upravo nalazimo.

Duga resa na jedan gotovo semiološki način ukazuje šta je sve moguće iščitati iz najneupadljivijeg dela celine (kroz kulturološke, društvene, političke implikacije), tretirajući istovremeno taj deo kao važan po sebi – kao predmet estetičkog (ne)zadovoljstva.

Pred kraj filma svedočimo Rejhaninom susretu sa sopstvenim likom na plakatima za nestale osobe, koji postaju i najverniji odraz (ili opis) njenog prozračnog bivstvovanja. Naizgled, jedino saznanje do kog junakinja dolazi jeste da prošlost uvek ostaje u prošlosti, nedostižna i neuhvatljiva, poput svih onih slika koje nam klize pred očima dok se probijamo kroz zastore uspomena.

Kratkometražna ostvarenja Glava od cigle Aleksija Manantija i Čekaj me ovde Alekse Borkovića progovaraju o začaranom krugu nasilja, iracionalnim provalama mladalačkog gneva, o snažnoj potrebi individue da se adaptira na okruženje, ma koliko da je ono agresivno i apatično. Ove filmske priče oslikavaju emotivno nabijen događaj u životu protagonista, pri čemu u prvom pratimo subjektivnu vizuru zlostavljača, a u drugom žrtve. Povezuje ih autorsko nastojanje da putem razotkrivanja istine o ranjivim porodičnim odnosima i društveno- političkom sistemu prodru da samog junaka.

Na kraju, ideja da se ova dva filma prikazuju kao diptih ostaje upitna, imajući u vidu da se razlikuju po narativnoj strukturi, ulozi naratora i odnosu prema temi, mada nedovoljno da predstavljaju kontrast. Povezani jedino arhivskim materijalom jednog autora, Non-Aligned i Ciné-Guerrillas: Scenes from the Labudović Reels su dokaz da ponekad celina ipak nije veća od zbira delova.

Velike teme sa sobom najčešće nose velike filmove, a male priče, iako neretko veće od ovih koje pune novinske naslove, film često ostavljaju u toj saosećajnoj i nepravednoj kategoriji „malih filmova”. Posle sunca je baš to – mali, a veliki film.

Čitav dijapazon tehnika i referenci kojima se Rakonjac služi kako bi stvorio dva prilično različita okvira sa sobom nosi rizik: trebaju li jednoj slici dva rama? Ipak nejasnoće koje proizilaze iz ove hibridizacije ne potiru značaj Klaksona kao filma koji ne samo da svedoči o upućenosti jugoslovenske kinematografije u internacionalne tokove, već se, čak i danas, čini stilski uzbudljivim i svežim, kao svojevrsni kinematografski joie de vivre.

Ovaj film na koncu ostavlja utisak da sama autorka nema dovoljno poverenja u svoju ideju, ili u njenu jasnoću i relevantnost, te je preopterećuje metaforama da bi joj dala legitimitet. To možda govori i o dubljem problemu, odnosno da bavljenje intimističkim temama i ženskim likovima bez predznaka muškarca još uvek plaši i same autore i autorke čak i kada se opredele za njih, jer se očigledno radi o još neosvojenom dramskom prostoru na Balkanu.

Harizma Brendana Frejzera je samo pojačana prostetikom, njegovo oznojeno, ozareno lice je odlično osvetljeno i sija dobrotom kad izgovara repliku „Ljudi su sjajni!“. Metanarativ je snažan koliko i sam film – povratak na veliko platno neupitno voljenog glumca proračunat je postupak, koji Aronofskom nije stran (Rvač, 2008). Ovog puta, u pitanju je omiljeni glumac generacije koja možda neće moći da sebi priušti nekretninu i zdravstveno osiguranje, ali zato dominira internetom do te mere da je film nedeljama bio ocenjen sa 10/10 na IMDB-u, mada mu je rejting trenutno u trendu opadanja. Kritika i javnost se, doduše, slažu da ova uloga Frejzeru predstavlja renesansu u karijeri i da ga čeka uzbudljiva sezona dodele nagrada. Aronofski renesansu doživljava na svakih deset godina, mada će samo vreme pokazati da li je ovom prilikom preskočio jedan ciklus.

Slika Slovenije koju Šantić predstavlja razbija mnoge pozitivne predrasude o „najčistijoj zemlji na svetu.“ Njegova Slovenija je siva i mračna, ali ne bez nade. Da bi nastavili dalje, život, sećanja, ali i filmove, moramo videti budnim očima.