Film „Poslednja slika o ocu“ je odličan primer kako duboko uranjanje u prirodu filma kao medija obogaćuje način pripovedanja. Ovaj film nas podseća na važnu činjenicu da je film vizuelna pripovetka čije boje i konture čine ljudske emocije.
Film „Svi severni gradovi“ Daneta Komljena predstavlja kinestetski ogled, koji podriva autorski položaj, dekonstruiše sopstvenu proizvodnju, odbacuje filmski rod i žanr, poistovećivanje i zaplet, čitav taj balast narativnosti i jednoobraznosti, u potrazi za jezikom koji bi iskazao stvarnost savremenog iskustva
Nikola Stojanović ispreda vizuelno upečatljiv narativ o tome kako deo koji nedostaje u slagalici koja čini sliku porodice nije uvek onaj deo koji mi smatramo da treba da bude.
Nikola Polić govori o generacijskom problemu nedostatka prave mogućnosti za postizanje ostvarenog života, otvarajući pitanja o poziciji malog čoveka u društvu večite tranzicije.
Selektor-kustos programa Jug-Jugoistok Greg de Kjur Džunior u program je uvrstio krug transdisciplinarnih stvaralaca koji se, s namerom ili podsvesno, uoči ili tokom pandemije, suočavaju sa prostornom izolovanošću i barataju novom percepcijom vremena.
Dugometražni dokumentarni film Borisa Miljkovića „Povratak kući – Marina Abramović i njena deca“, predstavlja jedan u nizu dokumentarnih filmova o domaćoj umetnici koja je već dugi niz godina jedan od vodećih svetskih umetnika, snimljen u jedinstvenom kontekstu njenog zvaničnog povratka u nacionalne institucije umetnosti.
Ivana Todorović je najhrabrija autorka najhrabrijeg filma „Kada sam kod kuće“ koji govori o najhrabrijim ženama poput glavne junakinje Marije na Hrabrom Balkanu.
Pjer Žalica u filmu „Koncentriši se, baba“ donosi priču o našem zajedničkom duhovnom i emotivnom nasledstvu koje u sebi sadrži i gorčinu i ljubav. Ova geneologija Jugoslavije kroz jednu porodicu, u trenutku smrti matrijarha i zemlje, pulsira autorskim humorom Žalice, ne zaobilazeći tragičke razmere koje je način na koji se ona raspala doneo sa sobom.
„Kako sam pobedio lepak i bronzu“ je film koji predstavlja jednu poetsku, duhovnu dijagnozu celog društva i zemlje kroz njegovog centralnog junaka. Vladimir Vulević kroz svoju diskretnu poetiku, tragiku malog čoveka ali i snažan društveni izraz govori o činjenici da je možda duhovni život zemlje u kojoj njegov junak (ne)živi, zapravo već odavno odsutan.
Razmišljajući o ratu i stradanju kao o specifičnom narativu, koji običnim ljudima nikada nije doneo ništa dobro, Žbanić stvara jedinstveni film koji izaziva snažne emocije. Postavljajući narativ sa ovakve pozicije, ona uspeva da u savremenom kontekstu prikaže jednu suštinsku ljudsku tragediju, izbegavajući opšta mesta narativnih struktura i vizuelnih izraza.
Prvi samostalni rediteljski debi Jelene Maksimović „Domovine“ (2020) odvija se u dokufikcijskom ruhu i obiluje autobiografskim detaljima. Naime, autorka odlazi u planinsko selo u Grčkoj, rodno mesto svoje bake koja je iz njega bila prinuđena da pobegne tokom Grčkog građanskog rata (1946-1949).
Kritiku filma „U slavu kraljici“ nedavno prikazanom na 16. izdanju festivala Slobodna zona, možete pročitati na Filmoskopiji, a autor kritike je Nikola Radić.