Kritike

Šta se našlo na putu od potentne zamisli do pristojne ali slabašne realizacije? Produkcijska ograničenja, koprodukcijski zahtevi, prilagođavanje ukusima selektora, prezahtevne teme, neiskustvo, nedovoljna promišljenost ili odsustvo autorske vizije?

Na kraju se vraćamo na repliku s početka „Ćaća ti nije za ovaj svet“ i odgovor do kog, čini se, dolazimo –  „ćaća“ je postao deo sveta, ali vidimo kakvog i po koju cenu.

Simbolično, smeštanje filma „Branka“ u kontekst međunarodnog programa, ne proizilazi samo iz produkcionog konteksta (budući da Mađarska podjednako može da se tretira kao deo regiona –svakako u odnosu na Srbiju, iako je u festivalskom programu region jasno određen zemljama bivše Jugoslavije), već i targetira širu refleksiju problema i upućivanje i na njegovo međunarodno ishodište, onih koji su ubirali plodove lokalne korupcije i nezaraslih šavova.

Proteklog vikenda, u Kulturnom centru Novog Sada, održan je 19. Filmski Front pod sloganom „Samo na filmu”. Na zatvaranju festivala predstavljeni su dobitnici nagrada, a u kategoriji Srbija/region nagrada je dodeljena igranom ostvarenju Nikole Vučinića „Velika dostignuća“.

Reč je o duboko emotivnoj priči koja govori o tome da katarza nije uvek tamo gde mislimo da jeste, ali to ne znači da je upravo nećemo pronaći ako zalutamo sa uzaludnog puta potrage za smislom.

„Izgubljeni dani“ govore o surovostima porodice i patologiji koja iz njih izrasta o kojima se u našoj kinematografiji retko govori na ovaj način. Predstavljen je jedan drugačiji ugao gledanja na hladnoću sredine koja bi trebalo da bude najtoplija, bez romantizacije njene disfunkcionalnosti sa kojom se često susrećemo.

Iako panorama kao pragmatična – stilska i geografska – krovna odrednica dopušta ležerniji programski odabir, ista ne briše liniju demarkacije između dve pomenute grupe filmova. Stoga umesto Panorame, kao naziv selekcije retroaktivno predlažemo Hemisfere.

Pucnji u Marseju“ polaze od ideje rekonstrukcije i reinterpretacije istorije, da bi u izvesnom smislu postali rekonstrukcija i reinterpretacija filma i to upravo onog čije kadrove sagledavamo kao flešbekove tokom istorijskog suđenja koje je ujedno i suđenje istoriji.

Selekcija Balkanime odškrinula je vrata ovdašnjeg ogranka te laboratorije gde se, pod uticajem francuskih, irskih, japanskih ili američkih animatora, poema španskih pesnika ili arhive slovenačkog fotografa, linijama manjeg ili većeg otpora, traži formula za osobitiji izraz i izlazak pred širu i raznovrsniju publiku.

Film „Toma“ je romantizovani portret, gotovo impresionistička priča o doživljaju Tome Zdravkovića kroz priče onih koju su ga poznavali a ne biografski film. U biti, jedna mala priča o skromnom čoveku koji je imao jednostavnu želju – da ostvari idealnu romantičnu ljubav i o tome kako mu to uvek izmiče.

Kovačevićev Jivu je efemerni grad, grad-magacin, grad-fabrika, džinovska spavaonica, sastavljen od lego kocki na koje podsećaju nepregledni kontejneri u luci prikazani u samoj završnici. U njemu se, kao ni u filmu, neće dogoditi ništa spektakularno. Spektakl se dešava s onu stranu proizvodnje.