eseji

Da li najjasnije pamtimo ono što se fizički urezuje u nas (prema Ničeu: upisuje u telo)? Da li je suočavanje sa tegobnom uspomenom mučnije od hroničnog samozavaravanja? Da li, ukoliko pođemo od premise da čovek koji poseduje neograničeno pamćenje nije u stanju da misli, možemo ispravno odrediti kog se sećanja treba osloboditi? Da li se istorija ponavlja ako je zaboravimo? I da li je na kraju bitnije pogledati direktno u pomračeno sunce ili zažmuriti i spomenuti nešto lepo?

Vraćanje korenima je nemoguće kao i povratak kući, promene su grube, brze i nezaustavljive. Ali u ovakvim selekcijama, klice novih glasova mogu da donesu svet u kome nežnost nije samo prevareno očekivanje, već preduslov za neophodne promene.

U slučaju oba filma pitanju rase pridaje se samo načelni značaj – kroz tematska, ali ne i slikovna sredstva (primera radi, mladići afričkog i arapskog porekla u Kuhinjskoj brigadi mahom su predstavljeni u grupi, naspram same Kati), a formirani narativi ukazuju na to da se interesovanje kreće mahom u okvirima zadovoljavanja parametra prisustva, ali ne i razumevanja ovih likova.

Da li kao naličje (post)pandemijskog sveta, ikonografski diskretno postavljenog u preludijumima Mača sa dve oštrice (Kler Deni), ili kao lice civilizacijskih metamorfoza, oličeno kroz lik Don Žuanove (Serž Bozon) Elvire, data ostvarenja sugerišu komunikativne metastaze koje dekonstruišu čak i one a priori čvrste spone, poput ljubavi između Brata i sestre (Arno Deplešen).

Zaostavština Branka Vučićevića deluje kao preporuka sama po sebi. Na stranicama njegovih sabranih dela svakako ćete susresti sa „neobičnim doživljajima“ i mislima, brojnim ličnostima koji su obeležili istoriju i teoriju umetnosti dvadesetog veka.

Aludirajući na putovanje svog profesora Karpa Godine kroz Vojvodinu 1970, Matjaž Ivanišin kao da sažima i sopstveni modus operandi. Ići od čoveka do čoveka, od sebe ka drugom i nazad, slušati priče saboraca i stranaca, u njima prepoznavati svoju i filmom ispisivati onu zajedničku.

Kreiranje narativa putem koprodukcija predstavlja transponovanje narativa druge (slične) nacije kao narativa sopstvene, tematizaciju međuprostornih i međuvremenskih koordinata, čije ose se spajaju na u tački preseka tla i krvi, odakle niču priče o drugome koji je isti ili sličan kao i mi.

Goran Marković i njegova dela predstavljaju jedan od stubova jugoslovenske kinematografije, koja je u isto vreme i nasleđe svih regionalnih kinematografija danas.

U nedavno završenoj 2021. godini u izdanju Filmskog centra Srbije objavljena je filmološka knjiga intrigantnog naslova, „Nacija, žanr“, Dragana Jovićevića, dugogodišnjeg novinara, filmskog kritičara, urednika rubrike kulture u NIN-u i teoretičara filma.

Čemu Hajrudin Krvavac duguje toliki uspeh svojih filmova u Narodnoj republici Kini i u čemu se ogleda njihov uticaj?

Svi Ugrinovi filmovi koji dolaze se ne čekaju skrštenih ruku u autorskom limbu kao što ni Branka ne čeka posao već gazi kroz uljani krajolik: odrasta se ispred i iza kamere.

Filmovi koji čine deo ovogodišnje selekcije pokazuju da je balkanizacija i dalje permanentan proces na Balkanu, koji vremenom usitnjava ne samo nacionanalni ego i generiše etničke podele, već ostavlja mnoga unutrašnja raseljenja.