NASLOV FILMA: Dnevnik Diane Budisavljević SCENARIO: Dana Budisavljević, Jelena Paljan REŽIJA: Dana Budisavljević TRAJANJE: 88’ GODINA: 2019.
Pobednik Pulskog filmskog festivala, na kom je osvojio šest nagrada, Dnevnik Diane Budisavljević u Srbiji je premijerno prikazan na festivalu Slobodna zona. Ispraćen ovacijama publike, film Dnevnik Diane Budisavljević, u kom glavne uloge tumače Alma Prica, Igor Samobor, Mirjana Karanović, Tihomir Stanić, te Krešimir Mikić, dramatizacija je istinite priče o Diani Budisavljević, Austrijanki iz Zagreba, koja je za vreme Drugog svetskog rata sprovela akciju spašavanja više od deset hiljada srpske dece iz ustaških logora. Ono što se već na osnovu same premise filma pretpostavlja, u kontekstu društ(a)va u kojem živimo, rediteljka Dana Budisavljević i sama ističe – „To je priča koja nas na neki način, ne mogu reći može pomiriti, ali nas može približiti“. Značaj ovog filma, međutim, nije primarno u tome da li nas ova priča može pomiriti ili približiti, već u načinu na kom je ispričana.
To naravno ne znači da bi činjenicu o čemu, kome i kada je prikazan ovaj film trebalo zanemariti. Nakon skoro sedamdeset godina tokom kojih nisu snimani niti podržavani filmovi koji se bave ovom temom, bitno je istaći značaj prikazivanja i suočavanja mučnih i – odvratnih – delova istorije koje dele, i koji dele post-jugoslovenske države. Svest o tome koliki je značaj tačnosti i transparentnosti u stvaranju jednog ovakvog filma rediteljka jasno stavlja do znanja kroz sam film, i to je jasno iz niza postupaka koje bira – od izbora crno-belog kolora, preko kombinacije dokumentarnog, igranog i arhivskog materijala, pa do samog uzdržanog, mirnog, gotovo faktografskog narativnog tona ovog filma. Kako i sama ističe „dirnuti u takvu priču, imajući u vidu gde živimo, to je priča koju je lako pretvoriti u dnevno političku…to je toliko osetljivo i toliko bi bilo nepravedno i prema deci i Diani ući u to ofrlje, tek da bi se napravio kao film“. S tim u vezi, upravo je način na koji je ova, do sada potpuno skrajnuta i neistražena priča o fašističkim terorima ispričana, ono što izdvaja i ističe ovaj film u moru drugih (mahom stranih, koji nisu skrajnuti zarad pomirenja ili potvrđenja političkih ideologija kao što je slučaj na prostorima bivše Jugoslavije) sa sličnom okosnicom.
Istorijska preciznost i tačnost priče o Diani Budisavljević, državljanki austrijskog porekla koja je samoinicijativno organizovala spašavanje dece iz NDH logora tokom rata i o tome vodila detaljnu evidenciju (u vidu kartoteka koje su joj nakon rata oduzete od strane komunističke vlasti), te njenoj porodici, saradnicima i ljudima na poziciji vlasti za vreme fašističkog režima, dobija na težini iz više razloga. Prvi je činjenica da je ova priča čekala sedamdeset godina da bude ispričana. Kroz ideju da je kolektivni identitet post-ratnog jugoslovenskog društva od većeg značaja nego dužno poštovanje prema odurnim događajima tokom rata, priča Diane Budisavljević platila je cenu mirnog suživota i posleratnog pomirenja. Dana Budisavljević ovoj neistraženoj i skrajnutoj priči pristupa uz svu odgovornost i poštovanje koje može. Kroz izbor arhivskog materijala, pažljivo pozicioniranog tako da ne smeta ritmu igranog filma, a ujedno i tako da izbegne trivijalnost i manjkavost umetničkog/igranog podražavanja i prikazivanja užasa iz stvarnog života, koji nikada zaista ne mogu da stvore realan, stvaran doživljaj istinitih, brutalnih, ljudskih zločina i užasa.
Ovaj film takođe objedinjuje i dokumentarni materijal, koji dodatno daje na težini i opipljivosti jedne, iako ne idejno, ipak vremenski distancirane teme. Tako Dana Budisavljević u svoj film uključuje i Živka, Milorada, Zorku i Nadu, decu koja su spašena i koja se nakon više od sedamdeset godina vraćaju u logore svog detinjstva, te upotpunjuju film svojim doživljajem i sećanjem na iste. Rediteljka je svesna činjenice da snimiti zidove jednog napuštenog logora nikada neće dočarati kako su ti zidovi izgledali onima koje su zarobljavali, te kroz seriju intervjua sa preživelima dozvoljava ovoj filmskoj priči istorijsku i narativnu višedimenzionalnost – kada Nada dodirne zidove logora i ispriča kako su ti isti zidovi bili izgrebani noktima onih koje su držali, publika shvata da je ono što je Nada videla i proživela, te i preživela, nešto što film nikada neće moći da dočara, a te užase mora da zamisli sama. Na sličan način rediteljka takođe bira da izostavi delove koji su donekle i očekivani u filmu koji se bavi ovom temom, te u sceni u kojoj pristiže voz za logor bira da kadar ostavi na izrazu lica Diane Budisavljević kada voz stane te iz njega izađu deportovane žene i deca koje na peronu dočekuju batinama.
Još jedan od razloga zašto se Dnevnik Diane Budisavljević izdvaja kao filmsko dostignuće jeste i izbor mirnog, distanciranog ali odlučnog tona kojim prati narativ. Rediteljka dozvoljava filmu da teče izuzetno sporo, ali ni u jednom trenutku prazno i dosadno; kamera je mirna, prikazi su kao slike koje smo već negde videli, ali ne želimo ponovo da ih pogledamo, te uz muku i gnušanje trpimo svaki kadar čekajući da dovede do kraja koji nam je poznat. Time jasno stavlja akcenat na paralelu između doživljaja filma i doživljaja onog o čemu film govori – o mučnom i sporom protoku vremena i događaja za koje je jasno kuda vode i koji ostavljaju prostora da se nešto promeni, međutim, ništa se ne menja i publika ostaje kao nemi, pasivni posmatrač svakodnevnih horora koji sve više uzimaju maha – koristeći različite aspekte filmskog medija da istakne i pojača osvrt na sve neme i paralisane posmatrače u vremenu o kom govori. Publika time postaje još jedan od aktera filma, a ujedno i kontrast u odnosu na Dianu Budisavljević te još nekolicinu njenih saradnika.
Na kraju, važno je istaći i značaj ovog filma u kontekstu protagoniste. Činjenica da je Diana Budisavljević žena, starosne dobi oko pedeset godina, koja uprkos tome, kao i činjenici da je Austrijanka i katolkinja, te samim tim isprva zaštićena u režimu protiv kog se bori, odlučila da uradi sve što može da se suprotstavi ogromnom mehanizmu koji isprva deluje veći od nje same, od velikog je značaja. Dnevnik Diane Budisavljević nije film o partizanima, o izuzetnim i retkim fašistima i nacistima koji su se promenili, on ne stvara lažnu sliku koju drugi filmovi o Holokaustu i pogromu često pružaju (da je praktično svaka treća osoba na ulici bila voljna da pomogne i rizikuje svoj život), ne govori jednom velikom herojskom žrtvovanju, ne kiti se ogromnim brojkama žrtava ili spasitelja i izbegava trivijalizaciju te romantizaciju fašističkih zločina radi dobijanja na težini filmske priče ili srećnog kraja koji će publiku da uteši i vrati im veru da nisu svi, pa ni publika sama, kao ti neki nečovečni monstrumi. Ovaj film kroz priču o ženi koja malim koracima, upornošću i hrabrošću, te prevashodno veri u to da njen život ne vredi više od tuđeg, ne uspeva i ne može da postigne i promeni sve, ali uspeva da sve što može postigne i promeni, te jasno stavlja do znanja da svako od nas može i treba da bude Diana Budisavljević.
