NASLOV FILMA: Bilo jednom u Holivudu SCENARIO: Kventin Tarantino REŽIJA: Kventin Tarantino ULOGE: Leonardo Dikaprio, Bred Pit, Margo Robi, Al Paćino, Džulija Baters... ZEMLJA: SAD GODINA: 2019.
Sredinom avgusta, u bioskope je stigao novi film Kventina Tarantina – Bilo jednom u Holivudu. Izlišno je previše govoriti o karijeri Tarantina, svakako najveće zvezde u pop-kulturi među rediteljima današnjice. Međutim, ono što je važno napomenuti je da je u pitanju jedan od retkih autora koji već godinama uspeva da zadovolji ukuse kritike, ali i festivalske i bioskopske publike. Stoga, njegov poslednji film Bilo jednom u Holivudu je premijerno prikazan na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu, da bi potom imao i komercijalno najuspešniju prvu nedelju prikazivanja od svih dosadašnjih Tarantinovih ostvarenja.
Bilo jednom u Holivudu dolazi u bioskope u specifičnom, kasnom periodu karijere autora. Nakon dva vesterna, od kojih se The Hateful Eight može smatrati za najslabiji film u njegovoj karijeri. Bilo jednom u Holivudu, najavljivan je kao omaž i ljubavno pismo Holivudu kojeg više nema, u čemu autor i uspeva. Sa druge strane, prevelika sloboda, odsustvo fokusa u strukturi ovog slice of life ostvarenja, manjak osnovnih dramskih elemenata i scenario koji pre nalikuje romanu, veliki su problemi filma Bilo jednom u Holivudu.
Radnja filma se odvija 1969. godine, u Los Anđelesu. Rik Dalton (Leonardo Dikaprio), nekadašnja televizijska zvezda sa neuspešnom filmskom karijerom, teško se prilagođava novom vremenu i promeni ukusa publike i polako shvata da je njegovo vreme prošlo. Njegov lični kaskader, ujedno i vozač, majstor, ali i najbolji i prijatelj Klif But (Bred Pit), jedina je podrška glavnom junaku. Kako bi bolje shvatili atmosferu vremena u kome se ovaj film događa, Tarantino zadaje važan vremenski i kulturološki okvir. Naime, komšije glavnog junaka su glumica Šeron Tejt (Margo Robi) i reditelj Roman Polanski. U stvarnosti, Šeron Tejt, nažalost je ostala upamćena kao žrtva masovnog ubistva sekte jednog od najozloglašenijih ubica dvadesetog veka – Čarlsa Mensona. Važno je i to da je ovaj zločin imao i veliki kulturološki uticaj na Holivud i da je njime zvanično završen period naivnosti i blagostanja šezdesetih godina. Uzevši to u obzir, Tarantino je našao odličan istorijski okvir za temu kojom se bavi.
Kao i svi Tarantinovi filmovi iz ovoga veka, film obiluje pop-kulturnim, filmskim i istorijskim referencama, na koje se reditelj previše oslanja. Pre svega, ubistvo Šeron Tejt, koje većini gledalaca može biti poznato iz stvarnog života. Osnovni problem je što taj događaj iz istorije do samog kraja filma ostaje isključivo jedini motor priče i uslovno rečeno bomba od koje strepimo i čekamo da eksplodira; ali, uz potpuno apsurdnu premisu da dva glavna junaka, Rik i Klif sa ovim događajem gotovo nemaju dodirne tačke do samog kraja filma. Tarantino, se kao i obično, odlučuje za fragmentarnu strukturu. Ovoga puta ne u vidu poglavlja kao u nekim ranijim filmovima, već odlukom da publika prati svakog od glavnih junaka pojedinačno – Rika, Klifa i Šeron Tejt.
Rik, alkoholičar i neuspešna filmska zvezda, sve više dobija uloge epizodnih antagonista na televiziji i kada dobije ponudu agenta Marvina Švarza (Al Paćino), da ode u Italiju i snima špageti-vesterne, shvata da je njegova karijera u Holivudu gotova. Gotovo cela linija priče Rika je snimanje televizijskog vesterna gde na momente bolje upoznajemo Rika, pre svega kroz odnos sa mlađom koleginicom – osmogodišnjom Trudi (Džulija Baters). Besmisleno dugačke sekvence u kojoj je glavni junak u ulozi i dok nastaje ova, ni po čemu važna serija, gotovo ničemu ne doprinose i jedan je od mnogih primera proizvoljnosti kada je film Bilo jednom u Holivudu u pitanju.
Klif, fizički neuništivi kaskader sa problematičnom prošlošću, sa druge strane se vozi gradom, obavlja kućne poslove za Rika i kada dođe u dodir sa Mensonovom sektom, njegova linija priče donekle postaje i važnija za radnju filma. Ono što je upečatljivo za ovaj deo narativa jesu česte, gotovo literarne digresije. Publika ima priliku da prisustvuje nečemu što je digresija i komentar unutar flešbeka, a potom i flešforvardu ili viziji, unutar samog flešbeka. Zanimljivo je kako je odjedanput dijalog po kome je Tarantino čuven, postao sekundarna stvar u njegovom scenariju, te se sada odlučuje da digresije u dijalogu vizuelno predstavi. Tako da možemo da pretpostavimo da je film Petparačke priče snimljen u ovom periodu Tarantinove karijere, verovatno bi videli Vinsenta kako naručuje royal with cheese u Parizu i antologijska dijaloška scena iz automobila ne bi ni postojala.
Što se tiče linije radnje Šeron Tejt, koja sa glavnim junacima nema nikakve dodirne tačke, paradoksalno je najvažnija linija radnje u filmu i jedina nit koja donekle drži radnju filma. Tu najviše do izražaja dolazi proizvoljnost i nedostatak fokusa u Tarantinovom filmu. Iako je Tarantino uspeo u nameri da nam prikaže svakodnevicu Šeron Tejt i njenu ljudskost i blagi karakter, proizvoljnost i nedostatak radnje kulminira kada iz nepoznatih razloga dobrih deset minuta pratimo Šeron Tejt u bioskopu kako gleda sebe u ulozi. Tu su i scene slaganja odeće, vožnje, slušanja ploča i sve moguće pasažne scene iz kojih apsolutno ne saznajemo ništa o njenom karakteru. Iako je jasna namera da ovim, gotovo dokumentarističkim pristupom prikaže Šeron Tejt kao stvarno osobu, što je ona i bila, deluje da dobar deo tih scena samo služi da izaziva publiku i gotovo se perverzno igra sa našim znanjem o sudbini stvarne Šeron Tejt.
Nakon velike vremenske elipse i naprasnog uvođenja naratora, dolazi se do trećeg čina filma, koji se tek donekle oslanja na sve što smo videli do tada u filmu. Kraj filma koji obiluje scenama nasilja karakterističnim za reditelja, do te mere funkcioniše, da u tom trenutku zaboravljamo da smo pre toga gledali dva i po sata dugačke postavke, koja suštinski nema mnogo dodirnih tačaka sa razrešenjem. Katarzični kraj filma Bilo jednom u Holivudu uspeva da, žargonski rečeno, izvuče ostatak filma i donekle opravda očekivanja.
Ono što treba izdvojiti jeste sjajna gluma Dikaprija i Pita, kao i fotografija Roberta Ričardsona, ali i scenografiju, kostime, muziku i sve ostale elemente koji zaista predstavljaju epohu onako kako je i zamišljamo. Kada je u pitanju montaža, sve više deluje da se Tarantinova karijera zaista može podeliti na period saradnje sa Sali Menke, zaključno sa filmom Prokletnici i period saradnje sa Raskinom, montažerom svih kasnijih filmova.
Po mnogo čemu, Bilo jednom u Holivudu podseća na celokupan Tarantinov opus. Puno uspona i padova, promena ritma, kao i snažnih referenci na stvarnost i film. Sekvence i delovi filma u kojima Tarantino podseća na najgore filmove svoje karijere i koji su gotovo negledljivi, ali i momenti gde Tarantino podseća zašto je i dalje fenomen na polju svetske kinematografije.
