Kritika filma Bez

NASLOV FILMA: Bez

SCENARIO: Luka Papić, Srđa Vučo

REŽIJA: Luka Papić

ULOGE: Aleksandar Denić, Đorđe Branković, Dragiša Binić, Mita Ivanov , Vladimir Ilić Ila, Dragan Novković, Dušan Šaponja, Savo Nešković Savone, Dimitrije Stojanović Aleksandra Virijević

TRAJANJE: 63’

DRŽAVA: Srbija

GODINA: 2022.

Kako nastaviti život kao poslednji čovek na svetu bez psa? Odgovor na to možda može dati film nagrađen Gran Prijem ovogodišnjeg Beldocs festivala.

Jednostavno dokumentujući stanja uma, čežnje i fantazije, film reditelja Luke Papića i scenariste-producenta Srđe Vuča Bez prati Aleksandra (Aleksandar Denić), slikara na margini, koji nakon uspešne prodaje dvanaest slika za sto dvadeset evra otkriva da je njegov pas Laki nestao. Film prikazuje proces traženja izgubljenog psa ili pokušaj da se život nastavi bez njega.

Aleksandar susreće mnoge likove koji govore o svojim ljubimcima, psima, jer su oni postali ključni deo njihovih života. Neki od njegovih sagovornika su Vladimir Ilić Ila, reper i producent, rentijerka stana u kom Aleksandar živi, kao i bivši jugoslovenski i srpski fudbaler Dragiša Binić, ujedno i naručilac jednog od slikarevih radova. Oni o svojim psima pričaju sa toliko privrženosti i poleta da je teško ne žaliti Aleksandra, iako on tokom ovih interakcija ostaje potpuno bezizražajan.

Reditelj i slikar vode indirektan filmski dijalog o geometriji, oblicima u prirodi. Kroz statične kadrove u kojima je kamera jedina stabilna komponenta nespokojnog sveta današnje Srbije, nasuprot rasejanim izlaganjima likova sa margine društva, fluidnost dijaloga na relaciji naracija-slika omogućuje nenametljiva montaža Jelene Maksimović, nagrađene na ovogodišnjem Beldocs-u.

Priča o nestalom psu naglo se prekida scenom u kojoj se smenjuju fotografije unutrašnjosti jednog hangara. U tom hangaru je slikar prethodno radio kao čistač, ali evidentno više ne radi, shvativši da čistio on ili ne, svaki dan se završava tim da je hangar ponovo pun đubreta. U njemu je izlagao i svoje portrete Putina, Njegoša, Draže Mihajlovića, Angele Merkel, Mao Cedunga i mnogih drugih. Ovaj usek u priču smenom fotografija, koji nam više govori o liku slikara, dolazi kao osveženje. Pa, iako značajno doprinosi dinamici, postupak se nažalost ne ponavlja.

Posebna pažnja posvećena je izboru protagoniste i ostalih likova u ovom delu dokumentarne fikcije. Rober Breson u svojoj knjizi Beleške o kinematografu (1975) govori o spoju lažnog i istinitog na filmu, zaključujući da taj spoj može samo doneti laž kao rezultat. Ukoliko je laž homogena, kao u slučaju pozorišta i igranog filma, moguće je proizvesti istinu. Mešanjem laži i istine, istina će uvek isticati laž. Film Bez uspešno izbegava problem heterogenosti, za razliku od nedavno pregledane dokufikcije Kristina u kojoj spoj profesionalnih glumaca i naturščika samo ističe nedoslednosti i ograničenja amaterskih glumaca, time gledaoca izvlačeći iz sveta filma. U filmu Bez svi akteri su naturščici, publika se samo preko njih upoznaje sa predstavljenim svetom. Bilo da oni svoje zadatke obavljaju opušteno, nadahnuto ili nezgrapno, ne postoji druga referentna tačka (profesionalni glumac ili glumica) koja nam određuje kako bi stvari u tom svetu „trebalo“ da izgledaju. Reditelj ih ne forsira. Ukoliko želi da prikaže nemir koji lik oseća, ulično svetlo će silovito treptati u pozadini, a zvuk pseće igračkice će se intenzivirati kao poziv bez odgovora. Stoga u svakom trenutku znamo kako se junaci osećaju, bez potrebe da to osećanje čitamo sa njihovih lica.

bez
Fotografije: prizori iz filma Bez

Dok slika pejzaže sa čestim motivom crkve u izgradnji ili likom Nikole Tesle, slikar promišlja svet oko sebe, politiku, ekologiju, religiju. Off-naracija pruža bolji uvid u svest subjekta. Slikar je savremeni slobodni mislilac, neopterećen obrazovanjem. Njegovi pogledi na svet mogu zvučati nesvakidašnje, sa njima se mnogi ne bi složili: glavna funkcija prirode je da služi čoveku, ona sama ne postoji, veštački stvorene stvari su takođe deo nje. Isprva je lako empatisati sa Aleksandrom, voleti njegovu brigu za izgubljenim psom. Međutim, on ubrzo počinje da izgovara potpuno nepovezane, poluformirane misli koje teško prati čak i njegov prijatelj, baca ispijene limenke piva kraj sebe na pod pre ulaska u voz i tako gubi do tada skupljene simpatije. Slikar ne želi da se nekome dopadne, postoji samo onako kako je to njemu neophodno. Kad mu se jede, on jede, pije, peva, putuje, slika i pored svega toga plaća stanarinu na vreme. Takvim sledom događaja dobija se blagi osećaj apsurdne komedije koji kulminira u završnici, kada se slikaru Laki javlja telefonom.

Kao epilog filmu sledi razgovor dva crna psa koji šetaju prostorom oko sablasno puste Vojnomedicinske akademije. Inspiracija za ovu scenu je kratka priča Migela de Servantesa Dijalog između Cipiona i Breganze ili Dijalog pasa (1613) koju Papić i Vučo postavljaju u savremen kontekst, gde psi raspravljaju o broju studenata medicine i mogućnosti svetske katastrofe. Po sadržaju, njihov dijalog podseća na razgovore Aleksandra i prijatelja, ali za razliku od ljudske, pseća retorika je na zavidnom nivou. Kao Servantes, reditelj filma Bez ostavlja prostor gledaocu da sam zaključi šta su granice mogućeg. Sa čvrsto postavljenim okvirima sveta i prihvatanjem likova onakvim kakvi jesu, a ne kakvi mogu da budu, ni psi koji govore nisu ništa neuobičajeno.