NASLOV FILMA: Delirijum tremens

SCENARIO I REŽIJA: Goran Marković

ULOGE: Tihomir Stanić, Anita Mančić, Igor Djordjević, Dragan Petrović Pele, 

Bereda Rešit, Nada Šargin, Milica Zarić

TRAJANJE: 112'

DRŽAVA: Srbija

PRODUKCIJA: RTS

Pre više od jedne decenije predstava „Delirijum tremens“, po dramskom tekstu i u režiji istaknutog filmskog stvaraoca Gorana Markovića, premijerno je izvedena na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta koja nosi ime njegovog oca, glumca Radeta Markovića. Ova tragikomična priča govori o pokretačkoj strasti koja nas dugo guši te postepeno i ubija, ali bez koje ne možemo, o alkoholizmu kao društveno prihvatljivom poroku današnjice čije dejstvo poput dobrog analgetika, uz sukcesivno uvećavanje neophodne doze, smanjuje sveprisutni pritisak, o deliću zatrpane prošlosti koji nas je formirao, i samotraženju, permanentnom raskoraku između naša tri ja – ja kao ja, ja kakvim me drugi vide i ja kakvim ja vidim sebe. JA! Ta egomanijačka sila za samodokazivanjem i samopotvrđivanjem koja rezultuje aplauzom je upravo ono što protagonistu Dagija, glumca, hrani i proždire. A lek? Lek je opet – gluma, odnosno, psihodrama kao jedan njen oblik. Ova potpuno pozorišna priča je u svojoj dosta neveštoj pozorišnoj inscenaciji sa primarnim problemom isuviše kratkih scena koje se brzo smenjuju, baš kao na filmskoj traci, gde je autor Marković umesto poznatog mu reza bezuspešno i pogrešno izabrao rotacije bolničkih kreveta pa nam je za njegov pozorišni jezik pre nekoliko godina bio potreban prevod… dobro, možda čak i sinhronizacija.

Deo glumačke ekipe koji je pomalo izgubljeno tumarao pozorišnom scenom sada je, osnažen mahom dosta dobrom podrškom „novih“ imena u podeli,  ušetao u čvrst, tačniji, valjaniji ali drugačiji, prevashodno zbog svoje kamernosti, filmski kadar Gorana Markovića. Najveća izmena je u glavnom liku Dagija koga je, u jednoj od svojih do sada najboljih uloga, Tihomir Stanić nasledio od Predraga Ejdusa kome je  film „Delirijum Tremens“ posvećen. Druga veća izmena je što je pacijent/Dagijev „student“ Strahinja koga je nekada manirski, neozbiljno uz mnoštvo fizičkih gegova koji možda izmame tek poneki, više kurtoazni, kikot igrao Marko Živić, u svom transponovanju na filmsko platno postao Djemail koga zaista maestralno, kao vice šampion glumačke podele ovog filmskog ostvarenja, tumači Bereda Rešit. Glumice Milica Zarić, u ulozi doktorke, i Nada Šargin, kao mlada glumica Sanja, briljirale su u ovoj nadasve mizoginoj priči. Dagijeva supruga u kućnom mantilu i pokupljene kose, koju razočaravajuće atonično odrađuje Gorica Popović, snishodljivo pita svog supruga, koji se ni ne obazire na njeno prisustvo, dok mu prljav donji veš zamenju čistim kada planira da prekine aferu sa koleginicom/ljubavnicom. Sanja je toliko minorna i mizerna individua koja ne može da opstane bez „jakog muškarca” kraj sebe, Dagija – sa kojim spava kako bi dobila ulogu u predstavi ili Bananamenom – (Srđan Timarov) koji je ober seljačina („sveto trojstvo” paket: Porsche, mokasine i potpuno odsustvo intelekta) koji je prema logičnom sledu kasnije zameni za „mlađi model”. Medicinska sestra, Maša Dakić, je neljubazna prema pacijentima i nestručna u svom poslu ali ipak surovo iskrena i jedino tačna kada izgovori repliku „Ja ne znam da glumim”. Ujednačenim tonom i jednako prenaglašenim intenzitetom igra Maše Dakić je jedno razočaravajuće opšte mesto – termin koji je mnogo puta tokom filma upotrebljen a izgleda da se u praksi Goran Marković nije potrudio da ga iskoreni u igri nekih od svojih glumaca. Svetla tačka u dramaturškom tretmanu ženskih likova mogla je biti doktorka koju tumači sjajna Milica Zarić da Goran Marković nije dodao prstohvat seksizma na samom kraju JER i ona spava sa svojim nadređenim, profesorom Svetozarom Cvetkovićem te je i njen put do „položaja” upitan. Pored tretmana ženskih likova koji nam nije svima jednako „svarljiv” onaj problem sa kojim je saglasna bila i publika u bioskopskoj sali, o čemu svedoči škriputanje sedišta pod gledaocem 21. veka koji ceni svaki svoj skupo plaćeni minut, jeste dužina filma (112 minuta) koja je posledica preteranog ponavljanja istog. Priča se relativno vešto (izuzetak je podosta duga scena u kojoj Dagi po prijemu u bolnicu u stanju dijagnostikovanom kao delirijum tremens, odnosno ludilo pijanaca, u šok sobi, misli da je na snimanju serije) i dobrim tempom razvija do trenutka psihodrame što i jeste „glavni deo” filma. Jasno je da su neophodne faze kroz koje Liza, Anita Mančić, postepeno sprovodi Dagija koji se od skeptika otvara prema svojim prijateljima sa terapije i nama, publici, kao ravnopravnim učesnicima psihoterapije. Gledano iz tog ključa možemo razumeti zašto je iskusni Goran Marković insistirao na trajanju psihoterapije „u realnom vremenu i realnom obliku”. „Mi” pomažemo Dagiju preuzimajući njegovu ulogu na sebe odnosno Dagi nam kroz nas kaže šta da uradimo kako bi mu pomogli. A nismo li svi mi Dagi? Svakog od nas opseda neka strast. Mi joj se predajemo, prvo jer tako želimo a kasnije jer drugačije ne možemo, i onda, tako inficirani tražimo način da preživimo. Trenutak Dagijevog izlečenja je tačka katarze koja krasi svaku dobru dramu. Svi smo izlečeni. Tihomir Stanić je zaista maestralno, zrelo, duboko i potresno pred nama, u krupnom planu, ogolio Dagija, toliko da je nadmašio  svog „učitelja” i mentora u početnim fazama ovog projeka, Predraga Ejdusa. Ipak ono gde je prostora za ekonomičnije manevrisanje vremenom u filmu „Delirijum tremens” bilo a čime bi predupredili epitete poput predugo je prostor u psihoterapiji koji je posvećen Krstinoj (Dragan Petrović Pele) i Dušanovoj (Igor Đorđević) priči bez kojih bi glavni tok mogao, bez ikakvih oštećenja, da opstane. Na dosta šarmantan način se Igor Đorđević nosi sa likom kakav nijedan profesor svom studentu dramaturgije ne bi dopustio da stvori. Naporno je skoro čitava dva sata slušati lik koji muca jednako koliko je teško i glumiti ga, te je u oba slučaja oprošteno – publici što im pažnja odluta te im komične replike promaknu u silnom ponavljanju a glumcu što mu se govor „popravi” u jednoj od scena i vrati na „normalni”. Ipak, to za postprodukciju nikako nije olakšavajuća okolnost.

Goran Marković u filmu „Delirijum tremens” ima kameo nastup, odnosno, pojavljuje se u ulozi reditelja predstave u kojoj bi Dagi trebalo da glumi glavnu ulogu. Kako i sam Marković ističe njegov rediteljski stil je decenijama isti. Sa tim se delom možemo složiti zbog prepoznatljive estetike ali ovaj put drastično slabijeg kvaliteta. Romantičarska slika ukletog umetnika je više must have okoline koja prepoznaje mnoge reference iz ovog filma nego realno progonstvo, odnosno nužnost. Uz to i samo opravdanje za Dagijevu slabost, smešteno u detinjstvu i nekim od najranijih sećanja, jeste naivno, neubedljivo i plitko. Film „Delirijum tremens” okuplja zrela glumačka imena koja predvodi jedan od naših najboljih reditelja. Ipak, rezultat je daleko lošiji od očekivanog za onoga ko predstavu nije gledao. Za nas koji smo pre nekoliko godina salu Beogradskog dramskog pozorišta napustili razočarani, film je bolji ali ne i dobar. Zvučnost imena umetnika koje film okuplja, pa i sam naslov koji odzvanja Delirijum tremens prodaju ovaj film. Ali, kada naziv prevedemo sa latinskog ostaje nam samo obično i ni po čemu specijalno, svakodnevno – ludilo pijanaca. Baš tako i ovaj film, nepotpisan, samo je jedan mlak, spor film bez kog na spisku možete (Kao što bez „Nacionalne klase” ne smete)!