Kritika filma Asteroid Siti
NASLOV: Asteroid Siti (Asteroid City) / REŽIJA: Ves Anderson / SCENARIO: Ves Anderson, Roman Kopola / ULOGE: Džejson Švarcman, Skarlet Džohanson, Tom Henks i drugi / TRAJANJE: 105’ / ZEMLJA: SAD, NEMAČKA / GODINA: 2023.
Prolog
„Asteroid Siti ne postoji“, ubeđuje nas i krišom upozorava već na samom početku voditelj (Brajan Kranston), koji će u određenom trenutku i sâm zalutati u ovu apokrifnu izmišljotinu od predstave-grada, brišući tim naizgled slučajnim gestom liniju između stvarnosti i fikcije. On nije jedini koji će nas podsećati na to da se ne radi o stvarnom događaju već o filmskoj/pozorišnoj projekciji jednog potpuno izmišljenog narativa: režiser ovu distancu uspostavlja već prvim kadrom u totalu kako bi istakao svetla i kamere (kao i ljude iza njih) koje beleže prenos predstave, a koji mi gledamo u trenutku u kom se odvija. O tome da gledamo nešto vešto izrežirano, a ne stvarno, svedoči i manipulativna kamera direktora fotografije Roberta Jomana koja, u kom god se smeru kretala, uvek otkriva neki novi, veštački uredno postavljen mizanscen. Tako ćemo naglim pokretom kamere nalevo ili nadesno moći da vidimo i ono što se nalazi van scene, a što nam predstavlja sam pisac ove predstave (Edvard Norton).
[No, pre nego što otpočnemo prvi čin, podsetnik na isprva pomalo zbunjujuću i komplikovanu strukturu: gledamo TV prenos predstave u pripremi (crno-belo) čiju izvedbu mi vidimo kao film (u boji).]
Prvi čin
Godina je 1955. Pustinja. Pumpa. Američki diner. Odsečeni autoput koji ne vodi nikud
i još jedno testiranje nuklearnog naoružanja koje Ogi (Džejson Švarcman), ratni fotograf, ravnodušno beleži, uspostavljaju sterilnu atmosferu kroz još sterilniju scenografiju čiji je zadatak da nas natera da primetimo da se radi o fiktivnom gradu postavljenom za potrebe produkcije. (Ovo važi ne samo za predstavu unutar filma, već i film sam, budući je Anderson izgradio svoj Asteroid Siti u gradiću nadomak Barselone). Međutim, ovaj izmišljeni, fabrikovani grad ima stvarna, tipično američka obeležja koja režiser u isto vreme veliča i ismeva. Stoga će predmet suptilne kritike biti pobednički projekat Ogijevog sinq, dečaka-genija Vudroa (Džejk Rajan), čija je poenta projekcija američke zastave na Mesec, zatim samouslužni aparat koji pored mleka, Kembel supe, grickalica i cigareta prodaje i nekretnine, i u sličnom, kapitalističkom maniru, natpisi poput suveniri s likom vanzemaljca koji se pojavljuju neposredno nakon njegove posete Zemlji. Kritikujući i sâm istorijski period – Ameriku 1950-ih – opaskama poput „Amerika još uvek nije izgubila nijedan rat“, Anderson denuncira i savremeni svet koji je, kao i Asteroid Siti, prepun oružja, u kome se nuklearna tenzija uplela u svakodnevni život, a upotreba vatrenog oružja se vežba na metama sa likom „vanzemaljaca“ crne boje.
Pauza (proizvoljno)
Drugi čin
Brojna poznata glumačka lica, kao i u ranijim filmovima Vesa Andersona, deo su holivudske grupe koja je neizbežni predmet kritike svakog njegovog filma. Režiser ih međutim, čini se, bar u ovom filmu, okuplja upravo zbog onoga zbog čega i jesu poznati – zbog izvrsne glume – i samim tim uspeva da postigne ravnotežu gde nijedan lik (lik, kao poznato lice) ne odskače, već jednostavno iznosi svoju ulogu. Ovoj ravnoteži pomaže i meta-aspekat filma: oni su svi glumci koji glume glumce. Prikazom njihovog procesa ulaženja u lik povlači se paralela ne samo sa metodskom glumom Stanislavskog čije je sedište 1950-ih godina, ne slučajno, bio njujorški Actors Studio, već i sa Andersonovim pristupom filmu. Tako će Midž (Skarlet Džohanson), čiji lik podseća na Elizabet Tejlor i/ili Marilin Monro, indirektno odgovoriti na često pitanje o odsustvu emocija kod Andersonovih likova rečenicom da Ogi i ona ne izražavaju emocije jer ne žele. I zaista, način na koji je ta neemotivnost režirana u slučaju Midž i Ogija, koji ne samo da ne umeju da prenesu ono što osećaju, već jedva i da umeju da komuniciraju, upravo je ono što čini ovaj film emotivnim i bliskim.
Treći čin
Još će se jednom u filmu istaknuti njegov meta-aspekat i izbrisati linija između stvarnog i nestvarnog kada se Džejson Švarcman vrati u crno-beli svet da bi razumeo svoj lik i dobije odgovor da „on nije postao Ogi, već se Ogi pretvorio u njega“. Deo ove dualnosti i strukture ogledala jesu i Šubert Grin (Ejdrijen Brodi) i njegova žena, čija se scena razvoda u crno-belom svetu u potpunosti preklapa sa dijalogom i gestovima u svetu u boji. Bilo da su ovi veoma izraženi metafilmski elementi prisutni isključivo radi efekta ili zbog tihog priznanja režisera da se i njegov život „iza kulisa“ odražava u njegovim filmovima, oni su ne samo veoma spretno režirani, već i doprinose ritmu i poenti, i filmu daju na dubini, van okvira već uobičajenog šašavog Andersonovog tona.
Epilog
Preispitujući mnoštvo različitih formi (TV emisija, predstava, film, pa i fotografija), Anderson propituje i proces njihovog nastajanja, sebe kao režisera i gledaoca. Upravo zbog ovoga, ali i činjenice da Asteroid Siti naizgled sadrži u sebi mini-verzije Andersonovih prethodnih filmova, deluje kao da je ovaj film možda i najbitniji u njegovom opusu koji ne samo da ne odustaje od „izvikane“ estetike i stila, već ih, još jednom, namerno naglašava i potvrđuje. Asteroid Siti bi olako mogao biti i poslednji Andersonov film, ako ga posmatramo kao sažetak njegovog stilskog izraza. Međutim, suština ovog filma, koja izvire iz međuprostora između crno-belog sveta i onog u boji, krije se upravo u jednom potentnom truizmu: treba (samo) nastaviti pričati priču.
(Fotografije iz filma Asteroid Siti objavljene su uz odobrenje distributera Taramount Film.)
