NASLOV FILMA: Armadila

SCENARIO I REŽIJA: Gorana Jovanović

ULOGE: Iva Pernjaković, Nikola Zečević

TRAJANJE: 11’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2021.

 

Kratkometražni igrani film „Armadila“, rediteljke Gorane Jovanović, premijerno je beogradskoj publici prikazan na ovogodišnjem 27. izdanju Festivala autorskog filma u okviru programske selekcije Hrabri Balkan, dok je na mnogobrojnim festivalima ovo ostvarenje osvojilo značajne nagrade, među kojima su i glavne nagrade na Viena Shorts-u, filmskom festivalu u Motovunu i nagrada za najbolje ostvarenje FeKK Bal u Ljubljani. U okviru programa Hrabri Balkan na FAF-u, uz „Armadilu“, u istom slotu prikazana su još tri kratkometražna ostvarenja – „Sve što dolazi“ (Mate Ugrin), „Sestre“ (Katarina Rešek – Kukla) i „Nenad“ (Mladen Bundalo).

Priča o odrastanju smeštena je na gradsku periferiju, predele koji već u prvim kadrovima ovog kratkometražnog ostvarenja ikonografijom odaju utisak surovog sveta. Protagonistkinja, trinaestogodišnja devojčica Sanja (Iva Pernjaković) sa najboljim prijateljem Darkom (Nikola Zečević) kreće u potragu za psom Krletom, koji je nestao. Iako priča, na planu kompaktno postavljenog scenarija sa dobrom dinamikom (primetno sporijeg tempa na početku), odaje utisak jednostavnosti, celokupna kompleksnost ostvarenja je u osećanjima i neizrečenom (i neizrecivom). Jovanović mudro bira da svoje junake, koji su već imali nesreću da se rode u zemlji šipražja i šuta, smesti u najosetljiviju fazu preobražaja – adolescenciju.

Filmom preovladavaju krupni planovi namrštenog lica mlade Sanje čime autorka postiže efekat zalaska u unutrašnji svet junakinje koja mrku grimasu, konzistentnu poput grča, koristi kao štit. Jedini procep tog oklopa, poput armadilovog, kojim pravi barijeru od sveta kom ne veruje i koji će je gotovo izvesno povrediti i rastužiti, jesu njene krupne svetle oči i detinji pogled. Kontrapunkt je u liku Darka, njenog najboljeg prijatelja i latentne simpatije, koji se isprva čini detinjastim. U minijaturi pronalaska Krleta, prelomnom trenutku filma u kojoj emotivna amplituda dostiže vrhunac i prebacuje rampu, sažeto je odrastanje dva deteta. Prikaz potiskivanja eruptivne uznemirenosti protagonistikinje, trenutak pre suočavanja sa strahom, Jovanović je ostvarila naglašenim pokretom kamere iz ruke nakon čega ponovo bira krupni plan Sanjinog lica na kome se oslikava bespovratno istupanje iz detinjstva. Prodoran, ali nenapadni krešendo motivisan suočavanjem junakinje sa smrću psa, ostvaren je i montažnim sledom (film je montirala upravo rediteljka Gorana Jovanović). Jednako je dobro autorka uhvatila osećaj prve zaljubljenost i trapavi način nošenja tinejdžera sa tim „neugodnim“ stanjem koje ih prožima.

Jovanović je odabrala atipični format 4:3 za svoj osećajni, intenzivni, impresionistički film. Delikatna režija sa izrazitim osećajem autorke za taktilno, pristup emocijama i korišćenje dugih tišina blisko je istočnoevropskom kinematografskom pristupu. Autorefleksivnost protagonistkinje je podržana kroz fotografiju (Lev Predan Kowarski) koja i  sublimira emotivno zbližavanje i metamorfozu dva deteta bez da ugrozi njihov hermetični svet. Ipak, stiče se utisak da su precizno rediteljsko vođeni mladi glumci (Pernjaković i Zečević) presudni za prikaz uzdrmanog sveta i dezintegraciju dotadašnjeg poznavanja života dva deteta.

„Armadila“ operiše mejnstrim motivima coming of age filmova, poput sazrevanja i suočavanja sa gubitkom, te u idejnom smislu ne odlazi baš ni daleko od već viđenog. Ipak, iskorak ovog prikaza surovosti odrastanja je u izrazitoj emotivnosti i uznemirujućoj iskrenosti. Iako se film na površini čini ravnim to je, zapravo, direktno transponovanje sveta protagonistknje na širi plan filma.