Andrijana Stojković je nagrađivana rediteljka dokumentarnih i igranih filmova. Njen poslednjih film „To sam što jesam: Gipsy Mafia“ je nedavno bio prikazan na Martovskom festivalu (Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma) i govori o romskom hip-hop dvojcu koji gradi svoju karijeru u Srbiji i Nemačkoj. U bučnoj atmosferi kafane Kalenić razgovarali smo o odlascima, razlici između dokumentaraca i igranih filmova, kao i spajanju istih, a Andrijana nam je otkrila da je u fazi pripreme novog filma.

Film „To sam što jesam: Gipsy Mafia“ je prikazan na ovogodišnjem duplom izdanju Martovskog festivala, ali je premijerno prikazan pre dve godine. Kakav je bio razvojni put filma?  

Prvo je bio prikazan 2019. godine na Beldoksu (Međunarodni festival dokumentarnog filma – Beldocs), prošle godine je trebalo da bude na Martovskom, ali usled cele situacije sa epidemijom prikazan je tek sada. Puštali su ga još na raznim filmskim festivalima, ali život filma van festivala je zapravo zanimljiv. Poput benda po kojem je rađen film (Gipsy Mafia), film putuje po komunama, skvotovima…

Kako se dolazi do turneje po skvotovima?

Zbog koncerata koje su imali, svi oni su veoma dobro umreženi. Tako smo i ja i film postali deo toga.

Mada kako sad nije bilo koncerata, tako je i film bio manje prikazivan, ali kad je izašao i kad su koncerti još bili mogući, prikazivao se stalno… Ja sam to na neki način pokušavala da izbegnem – možda je izbegnem prejaka reč – ali pokušavala sam da film „ne peva samo ušima koja hoće da ih čuju“. Ali je ljudima bitno da ih nešto dodatno uteši, pa onda vole da gledaju filmove o onome što oni misle i što osećaju, o onome što ih se tiče.

U filmu imamo prilike da čujemo bend kako repuje na nemačkom, zatim na srpskom, a po njihovim rečima ni ovde ni tamo se ne osećaju kao kod kuće. U nekom trenutku glavni akter kaže da su granice najveća glupost civilizacije… Kako ste došli do priče o Gipsy Mafiji?

Pozvali su me iz Goethe-Instituta da budem deo njihovog panevropskog projekta koji se zove Freiraum ili prostor slobode. Projekat se bavio stanjem demokratije i granica kroz umetnost. A kod nas u Goethe-Institutu trenutni direktor je zanimljiv čovek i odlučio je da bi voleo da napravi film, te mi je preporučio da snimam Gipsy Mafiu…

To je bilo dobro jer je proces trajao kratko, za razliku od recimo „Wongara“, koji je trajao više od decenije, ovde se sve završilo za deset meseci.

Na koji način birate teme? Čitao sam intervju u kojem govorite da „Wongar“ i „Gipsy Mafia“, pa i Vaš prvi igrani film „Kutija“ (The Box) imaju sličnu temu…

Od svog početka se bavim nečim što je dom – gubitak doma, pronalaženje doma, bavim se ljudima koji se pomeraju, izmeštaju, koji tragaju u sredinama koje nisu njihove, koji izgube pa dobiju dom, pokušavaju da ga rekonstruišu…

Da, stalna potraga za domom kao da je utkana u naš identitet…

Bukvalno se svi moji filmovi bave izbeglicama, ljudima koji su deportovani, koji su otišli negde. U tom smislu je „Gipsy Mafia“ baš ono šta mene zanima. Ali kad su me pozvali tražila sam da odem na par dana da ih upoznam u Nemačku. Ideja Goethe-Instituta je bila da se snimi kratak film od 20 minuta. Kad sam upoznala bend odlučila sam da ima materijala da bude duži.

Muzičari su inače najgori za snimanje dokumentaraca, sve hoće, imaju iskustvo sa javnim pojavljivanjem, ali se jako plaše da izađe nešto privatno o njima što ne bi voleli da se zna.

Mene je zapravo „pelcovao“ Oliver Nektarijević iz KKN-a jer sam davno snimala film o njima i sa njim sam se baš namučila – ispao je super lik u filmu, genijalan, ali iskustvo s njim me je naučilo kako da prepoznam kad sam konačno uspela da stavim stopalo u vrata i da budem sigurna da ta vrata više neće da se zatvore. Oni izbegavaju da budu snimani u svojim domovima, ali ako uđem i odškrinem ta vrata, dobijem mnogo više nego što sam očekivala.

Na koji način pristupate ljudima kad treba da se pravi priča o njima?

Mislim da je ključno vreme koje se s njima provodi. To je apsolutno najvažnije. Ako hoćete da napravite film o nekome, morate da budete jako iskreni prema toj osobi. Svaka vrsta manipulacije nije dobra, obije se o glavu. Jako je važno da se pristupi otvoreno sa namerama i da se kroz vreme zbližite. S druge strane, vi uvek birate nekog ko je u nekoj zanimljivoj situaciji. Morate o tome da istražujete, da znate stvarno mnogo o njima. Recimo za „Wongara“, mnogo sam čitala o njemu, čitala sam njegove romane, znala sam o njemu više nego što je on sam znao o sebi. Ali to je to neko znanje koje filmadžije moraju da imaju – da znaju, makar površno, sve o svemu. Ne možete da odete baš kao tabula rasa da pravite film.

Ono što je meni bilo najčudnije za „Gipsy Mafiju“ je što ja nikad pre toga nisam slušala rep. Nikad nisam preterano cenila tu muziku, nisam je razumela, a onda su me oni naučili.

Kažu da je rep muzika nastavak panka, po buntu, ritmu…

Imala sam neke predrasude tipa: lako je repovati, samo je potrebno brzo izgovarati stihove… Ali sam sa njima i uz njih shvatila šta znači kad je neko dobar reper, kad ima dobar flow. Sad znam kako repuje Badi, kako repuje Skil (obojica su članovi benda prim.aut), na šta obraćaju pažnju, a zapravo obojica repuju fenomenalno, užasno su talentovani.

Kad snimate film o nekome ko kroz svoje tekstove pokazuje svoje stavove – da li ti tekstovi postaju stavovi filma? Odnosno, da li stav dokumentarca o „Gipsy Mafiji“ predstavlja stavove benda ili pokušava da pronađe neku drugu vizuru?

Tekstovi treba da dodaju punoću likovima jer to je njihov svetonazor. Za mene su tekstovi alati da kažem neku drugu temu; iako je Evropa otvorena, granice postoje, granice nisu linije na mapi, niti policajci u kućicama, nego su veoma stvarne. Oni se sve vreme susreću sa raznim granicama koje ih u nečemu sprečavaju, od jezičkih do rasnih.

Jutros sam razmišljala o fašizmu – mi stvarno mislimo da je fašizam iskorenjen, ali on zapravo nikad nije iskorenjen, samo je rastao kao kvasac. Činilo mi se važnim da ispričam njihovu priču o deportaciji – otuda i njihova rečenica mislili smo da idemo kući, ali zapravo nismo kući.

Najsmešnije mi je bilo kad su nas pozvali na panevropsku tribinu „Granice ne postoje“. Pre puštanja filma je bila debata sa Evropskim parlamentom, Evropskom filmskom akademijom, najvažnijim ljudima sa Goethe-Instituta – oni su pričali o tome kako granice ne postoje, a zatim je pušten naš film u kojem se jasno govori da bez obzira na sve granice postoje. Posle toga se priča obrnula. I to se sve vidi u filmu. Bilo mi je važno da se iz ovog evropskog zapećka to javno kaže – za većinu ljudi granice veoma postoje.

Imali smo priliku da gledamo film „Otac“ u režiji Srdana Golubovića – to je priča po istitnitim događajima, ali je pretočena u igrani film. Na koji način odlučujete da li ćete film, ako je rađen po istitnitim događajima, raditi kao dokumentarni ili igrani film?

Film, bilo da je dokumentarni ili igrani, jeste manipulacija i uvek jeste neka vrsta subjektivnog pogleda na svet. Iako je nešto dokumentarno, iako su pravi ljudi i lokacije, reditelj bira šta unosi u film. Igranom filmu je dozvoljeno da izvrće i dodaje, uvek piše based on real events (zasnovano na istinitim događajima), uvek imate prostor za romantizaciju i različita tumačenja. Kad pogledate, dokumentarni film se uvek bavi nekim prošlim događajima. Ne bavi se sadašnjosću, čak i kad montirate i završavate dokumentarni film vi se bavite nečim što je već prošlo.

Meni je uvek bilo interesantno kako se neki događaj rekonstruiše tako da mi nemamo više utisak da se on dogodio u prošlosti…

Prošlost je vrlo teško rekonstruisati. Nešto je prošlo, a to znači da postoje sedimenti sećanja, predrasuda, itd. To je druga stvar kad autor odluči da li nešto može da bude igrani ili dokumentarni film: koliko imam materijala da određeni događaj rekonstruišem, da li imam svedoke, da li su oni verodostojni, da li su dostupni, da li posedujem arhive, s kojim materijalom baratam…

Na kraju, postoji najličniji kriterijum – da li mi je dosadilo da radim dokumentarce i da li mi se baš radi igrani film…

Kad smo kod biranja između dokumentarnog i igranog filma vi predajete predmet na FDU koji se zove Savremeni rediteljski izraz…

Da, mi se bavimo čudnim filmovima gde ne znamo da li je film dokumentarni ili igrani, ali zanimljivo je što se koriste slične metode, a neki alati su potpuno isti. Zapravo samo treba biti vispren u njihovoj upotrebi i svašta može da se desi. Nije to ništa novo, iako se predmet zove savremeni, davno su to radili, ali dokumentarni i kratki filmovi su uvek bili otirač ispred vrata za igrani film.

Ne mislim da treba da bude tako – ima razloga što i jedno i drugo postoji – sad se susrećem sa studentima koji su talentovani, ali im je jako teško da od nepoznatih, pravih ljudi traže da urade nešto što je nužno da se nađe u dokumentarcu. Morate biti spremni da otvoreno pitate i doživite neuspeh, odbijanje ili uspeh.

Da li se ikada dogodi da akteri koje snimate prestanu da budu svesni kamere?

Naravno, samo je potrebno da budete dovoljno uporni. Opet je sve stvar vremena. Prvi dan se uvek baci jer se akteri za tu priliku obuku lepo, ispeglaju košulju, srede stan, ali taj dan nikad ne snimam njih, već nešto okolo. Čekam tek četvrti, peti dan da se otvore, ali naravno, tu je problem s novcem. Svi misle da su dokumentarci jeftini, ali ti potrošiš godine da bi nešto oblikovao…

Koje sve metode postoje za opuštanje ljudi koje snimate?

Iz prakse postoje različite metode. Recimo, Verner Hercog bukvalno ubacuje reči svojim akterima. On ima ogroman tim i dolazi izuzetno spreman na snimanje i na susrete s ljudima, tako da zna bolje od njih samih šta mu je potrebno da oni kažu.

S druge strane, postoji Klod Lancman koji je pravio osmočasovni film o Aušvicu – on svoje aktere ne pita šta misle ili šta osećaju, već ih pita ono šta oni sigurno znaju, na primer, koliko je bilo metara od kapije, koje je bilo doba dana… a onda akteri kroz davanje činjenica zapravo pružaju svoj doživljaj događaja.

Ljudi koji imaju utisak da nemaju šta da izgube – sa njima je sjajno raditi. Srednja ili niža srednja klasa – sa njima je jako teško jer hoće da zadrže sliku o sebi, ne vole da im se ulazi u privatnost.

Da li vi pokušavate isto kao Hercog da sugerišete šta bi trebalo akteri da kažu, odnosno da li imate unapred osmišljenu priču? Ili ste skroz prepušteni njima?

Konstruišem priču na osnovu vremena provedenog sa njima i onda izdvajam situacije koje smatram reprezentativnim za te ljude, događaje i okolnosti.

Naravno da utičete malo, ali pitanje je situacije u kojoj ste – ako je nešto što je rutina, kao na primer ulazak kroz vrata, pa ne uđe dobro – naravno da ćemo ponoviti tu scenu. Ali u sceni sa Francuzima u „Gipsy Mafiji“ ništa nije bilo planirano – jednostavno se dogodilo i postalo bitan deo filma.

Uz vreme i iskustvo, bitna je spremnost i otvorenost prema svetu, da ne budete zadubljeni samo u sebe ili u druga umetnička dela. Mislim da je za mlade ljude super da rade dokumentarce na početku jer nije neophodno da stvaraju čitav svet igranog filma već uzimaju svet koji već postoji.

Radili ste i igrani film „Kutija“ („The Box“) po romanu Slavoljuba Stankovića. Interesantan je pristup koji ste imali u tom filmu, posebno je zanimljivo istraživanje forme…

Za taj film mnogi misle da je dokumentarni, ali zapravo to istraživanje forme je posledica finansijskih neuslova. Veoma je zanimljiva priča kako je došlo do tog snimanja. „The Box“ je životna priča Slavoljuba Stankovića: jednog dana sam došla da se s njim konsultujem oko etičkih strana smrtne kazne, pošto je on filozof, i na kraju tog viđanja mi je ispričao priču da je radio kao paker (pakovao kutije za selidbe). Rekla sam mu da je to uzbudljivo i da moramo da napravimo nešto na tom predlošku. Zatim smo radili na tome i prijavili se na konkurs, napisali sinopsis i scenarističku građu, dobili smo podršku i seli da pišemo prvu ruku scenarija. Zatim je onda od tog scenarija Slavoljub napisao roman, ideja je bila da nas oboje potpiše, ali meni je to bilo suludo, tako da smo se tako podelili – on piše roman, ja snimam film.

Brzo smo dobili novac za produkciju, dobili smo mnogo nagrada za pitcheve, imali koproducente, umalo da je glumio Kristof Volc, u Blicu je izašla naslovna strana: Kevin Spejsi i Ben Kingsli u domaćem filmu, stvarno se napravila velika halabuka oko svega.

Ali onda je nastupila velika ekonomska kriza 2008. godine i koproducenti iz inostranstva su se povukli, tako da od silnog najavljenog budžeta nismo uspeli da isfinansiramo film.

Bila je opcija da li da vratimo novac Filmskom centru Srbije ili da napravimo film, tako da sam ipak odlučila da napravim film i da promenim formu, da je prilagodim budžetu.

Zapravo je scenario bio tipičan igrani film, bogat u sadržaju, sa strancima, žurkama, koktelima, ali sam u realizaciji morala da prekrajam stvari.

U filmu svi govore nešto što je napisan tekst, to nije dokumentarac, ali pošto su ljudi navikli da u dokumentarcima ljudi gledaju u kameru, što je slučaj i u „Kutiji“, nikako nisu mogli da ga percipiraju kao igrani. Zbog toga, recimo, nismo otišli na Filmske susrete u Nišu jer su smatrali da je dokumentarac. To je bilo zabavno.

Pročitao sam da planirate da snimate novi igrani film? Da li je to već krenulo?

Još nije, čekam rezultate konkursa, dobili smo već neku podršku – za razvoj scenarija, zatim na Cinelinku, a sad čekamo da vidimo kakvi će biti rezultati pa od toga i zavisi.