Intervju sa rediteljem Alijem Asgarijem
Nakon svetske premijere u Kanu, Teheranske priče (Terrestrial Verses, 2023, Iran, 77′), film Alija Asgarija i Alireze Hatamija, prikazan je u međunarodnoj selekciji 16. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFFE. Film iranskog tandema osvojio je specijalnu nagradu žirija za scenario u selekciji Divlji film, inspirisanoj Dušanom Makavejevim. Asgari, sa kojim smo razgovarali putem video-poziva, sa Hatamijem je prvi put sarađivao na scenariju za film Until Tomorrow, premijerno prikazanom na Berlinalu 2022. godine.
Teheranske priče oslikava čitavo jedno društvo kroz jedanaest priča i jedanaest likova, od novorođenčeta do čoveka na samrti. Najveći bunt javlja se kod likova mlađe generacije. Da li je ovo bio vaš način da kažete da postoji nada koja se krije u novoj generaciji?
To je upravo ono što smo želeli da publika izvuče iz filma. Hteli smo da izgradimo atmosferu u kojoj se prikazuju različite generacije kako bi publika mogla da zaključi da sistem kontroliše apsolutno svakoga, kao što ste pomenuli, od novorođenčadi do ljudi na samrti. Međutim, najviše bunta se vidi upravo u prvim pričama i dolazi od mlađe generacije. Osećamo da se ova nova generacija razlikuje od naše, kao i generacije koja joj je prethodila. Nova generacija ne želi da prihvati ono što se od nje zahteva, ne želi da prihvati da je kontrolišu, već pokušava da se bori. Oni za to uvek pronađu način. Za razliku od njih, starija generacija u filmu tradicionalno veruje da se nametnuta moć mora prihvatiti. Zbog toga, i zbog reakcije mladih na dešavanja u Iranu u proteklih godinu dana, nova generacija u filmu je prikazana kao odvažna i hrabra.
Film je u potpunosti sačinjen od dijaloga između jedne osobe u kadru i jedne van njega. Zbog čega je bilo bitno ovakvu tematiku izraziti isključivo rečima?
Film zapravo počiva na poeziji. Alireza i ja smo čitali mnogo poezije zajedno, razgovarali o njoj i odlučili da naš film treba da se zasniva na strukturi poezije koju smo čitali, preciznije, na formi koja se u poeziji naziva debata. Debata znači da jedna osoba pita, a druga odgovara. Poezija koju smo čitali govori o politici, ekonomiji i društvenim pitanjima, ali na veoma nežan način. Stoga smo osetili da forma poetske debate oslikava situaciju koju mi proživljavamo svakodnevno u Iranu, s obzirom na to da živimo u veoma restriktivnom društvu. Dakle, osnova ideje zasniva se upravo na poeziji, na rečima, i tome da smo hteli da stavimo lik pred kameru i započnemo razgovor sa njim. Reči su bitne na filmu isto onoliko koliko su bitne i u poeziji, a i želeli smo da ostanemo verni poetskoj formi koju smo odabrali.
Film je sačinjen od jedanaest slika, jedanaest različitih situacija u kojima se običan građanin nalazi naspram osobe koja predstavlja glas moći. Zašto baš ove situacije? Ima li poveznice među njima, da li su situacije izmišljene ili inspirisane stvarnim događajima?
Dok smo radili na scenariju imali smo petnaest situacija, ali smo znali da bi film tako bio predug i dosadan. Takođe smo znali i da prva i poslednja scena moraju da se razlikuju od scena u sredini, pa su tako prva i poslednja veoma bizarne, a preostale u potpunosti realistične. Ovo nam je bilo bitno kako bismo podsetili gledaoce na to da je film delom ipak fikcija. Scene koje smo odabrali su ipak donekle realistične, ali i povezane sa nama. Na primer, scena u kojoj se otac muči sa odabirom imena za svoje dete se dogodila mojim rođacima. Nakon ove početne, scene smo dalje razvijali organski. Dakle, scene nisu stoprocentno stvarne, ali u osnovi jesu, dok smo ostalo domaštavali.
Zašto ste se odlučili da glas moći, glas države tokom celog filma dolazi iz off-a?
Pomislili smo da, ako stavimo samo jednu osobu pred kameru, možemo da istaknemo pritisak pod kojim se ona nalazi u trenutku razgovora. Na taj način se vidi apsolutno svaka reakcija lika, bez rezova i prelazaka na drugi lik, što bi značilo da bismo potencijalno propustili neki delić reakcije, delić celine lika. Takođe, osoba iza kamere predstavlja simbol moći i, iako se glas osobe menja kroz situacije, način na koji se ophodi prema osobi pred kamerom ostaje isti: glas je agresivan, moćan i lik stavlja pred ogroman pritisak. Stoga nam je bilo bitno da se glas posmatra kao jedno, kao vlast i kao moć. U ovome nam je pomogao i sam format filma. Želeli smo da sve deluje tesno, kako bi se naglasio pritisak pod kojim se lik nalazi. Takođe, želeli smo da stavimo gledaoca u poziciju osobe ispred kamere, kako bi se zapitao šta bi učinio u datoj situaciji.
U jednoj sceni, vidimo režisera koji je primoran da cenzuriše svoj scenario. S obzirom na striktne iranske zakone o cenzuri, da li se umetnici autocenzurišu?
Ta scena prestavlja upravo ono što se desilo mom koreditelju, Alirezi, kada je prošle godine želeo da napravi film, ali ga je iransko Ministarstvo kulture, koje se zapravo bavi isključivo cenzurom, primoralo da izbaci bezbroj scena iz filma. Upravo zbog ovoga smo taj lik i nazvali Ali, kako bi objedinili moje i njegovo ime u jednom liku, liku režisera. Svaki iranski reditelj prolazi kroz sličnu, užasnu situaciju u kojoj napiše nešto čega mora da se odrekne. U Iranu morate da podnesete zahtev za snimanje filma, što znači da morate da pošaljete scenario na osnovu kog se odlučuje da li smete ili ne smete da snimate. Reditelji uglavnom bivaju odbijeni, ili, ako je njihov zahtev prihvaćen, primorani da brišu delove svog scenarija. Međutim, nismo želeli da se film zasniva na tom procesu, već onome što dolazi nakon takve odluke države. Naš film je razljutio iransku vladu, upravo zato što kritički predstavlja našu državu. Zbog toga mi je i oduzet pasoš. Međutim, to je jedini način da napravite film: morate da prihvatite sve posledice.
Film je nastao između dva feministička pokreta u Iranu: Mahsa Amini i Women, Life, Freedom. Da li je film reakcija na te događaje, možda i način da se samostalno izborite sa nedavnim dešavanjima?
Snimanje filma smo započeli pre ovih pokreta. Tri scene su snimljene pre svih dešavanja, ali način na koji smo nastavili da pišemo scenario nakon ovih pokreta se dosta promenio. Od tada ništa više nije isto u Iranu. Ljudi više nisu isti i mi kao reditelji nismo bili isti. Odlučili smo da napišemo scenario na direktniji način, na način koji će kritički prikazati situaciju u državi. Dakle, ovi pokreti su nas svakako inspirisali, ali filmom nismo želeli da izrazimo taj bes.
U jednoj od slika muškarac se zbog tetovaže suočava sa poteškoćama oko dobijanja vozačke dozvole. Kratki film Farhada Delarama Tatoo (2019) ima skoro identičnu priču, ali se radi o ženi. Da li ste upoznati sa ovim filmom i da li je ova scena možda mali omaž tom kratkom filmu? Kako komentarišete potrebu države da kontroliše nešto toliko privatno kao što je nečije telo?
Upoznat sam sa filmom i reditelj je moj veoma dobar prijatelj. U sceni koju smo mi napisali, bilo je bitno prikazati kontrolu vlasti nad ljudskim telom. Upravo zbog ovoga smo odabrali muškarca za ulogu, kako bi u filmu smeo da pokaže svoje telo, svu poniznost i sav pritisak koji ljudi trpe u takvoj situaciji. Ova scena je inspirisana situacijom u kojoj se našao moj nećak. Pokušali smo da prikažemo neprijatnost koja nastaje kada neko pokušava da kontroliše vaše telo. Ovo mi je inače i jedna od omiljenih scena u filmu.
Film počinje „rađanjem“ Teherana, a završava se njegovim kolapsom. Da li je ovo metafora moralnog urušavanja Teherana?
U svim mojim filmovima Teheran postoji kao lik, sa svojim zgradama i kulama. Teheran je ponekad težak grad, ružan, a u njemu se događa toliko priča. Zbog toga smo na kraju filma želeli da prikažemo raspad grada i njegove istorije, svega onoga što se taložilo godinama. Sve ove verske, političke i društvene razlike se na kraju filma raspadaju, metaforički, u vidu, recimo, Sudnjeg dana, ili zemljotresa.
Kako je na film uticala činjenica da je koreditelj Alireza Hatami kanadski državljanin? Da li je njegovo viđenje Irana, zemlje koja insistira na tradicionalnoj purifikaciji i odbacivanju zapadnih uticaja, slično Vašem? Kakav je prijem film doživeo u zapadnim zemljama?
Alireza i ja smo veoma bliski prijatelji, zajedno smo pisali i moj prethodni film, a za mene je veoma bitno da pišem sa nekim s kim imam dosta sličnosti. Dok smo pisali filmove, imali smo dosta tema za razgovor, i iako on nije u Iranu već petnaestak godina, imamo sličnu porodičnu istoriju, mnogo braća i sestara. Upravo zbog toga on ima slična mišljenja kao i ja i, iako nije aktivno u Iranu, prati šta se u njemu dešava. Što se tiče prijema filma, na žalost, mogu da govorim samo o onome što se desilo u Kanu, jer mi je nakon povratka iz Kana oduzet pasoš. Ali je prijem publike u Kanu bio zaista neverovatan. Ljudi su se smejali, ali su u isto vreme bili i veoma ljuti. Takođe, film je zaista dobro zaradio i o njemu su pisali brojni časopisi.
Iranski reditelji, poput Džafara Panahija i Saida Rostaija, često su snosili posledice zbog svojih filmova. Zbog čega ste se ipak odlučili na ovakav film i šta za Vas znači nedavno donesena odluka kojom Vam vlada zabranjuje da snimate filmove?
Reditelji koje ste pomenuli su nam naravno poznati, a upoznati smo i sa posledicama. Međutim, iranska vlada je veoma nepredvidiva. Iran je poput titana protiv kog se mora boriti. Naravno, postoje komercijalni filmovi koji uvek prolaze, ali ja ne želim da snimam takve filmove. Za mene to nije film. U Iranu, ako ne želite da pravite filmove koji isključivo služe zabavi, u problemu ste. Reditelj treba da bude doušnik, da zapisuje istoriju i pruži otpor. To je upravo ono što prikazujemo u filmu: ljude koji pružaju otpor. Smatramo da je to danas veoma važno.
(Naslovna fotografija (Mahsa Zarinjooei) objavljena je uz odobrenje reditelja. Fotografija iz filma Teheranske priče objavljena je uz odobrenje organizatora LIFFE.)
