Intervju sa dvadesetčetvorogodišnjim Aleksom Parezanovićem, montažerom filma Darka Bajića Linija života, o Darkovom ocu, Milošu Bajiću koji je nedavno otvorio međunarodni festival dokumentarnog filma Beldoks. Aleksa govori o svom prvom profesionalnom angažmanu, iskustvu koje je stekao provodeći vreme sa Darkom, kao i o čudnom osećanju poznavanja Miloša, kroz rad na filmu.
Počeli ste rad na filmu pre skoro dve godine. Kako je izgledao taj proces?
Na početku je zamisao bila potpuno drugačija, tema Mathauzena prožeta kroz čitav film, osećanje progonjenosti Miloša kao umetnika i njegovo sećanje na logor. Imali smo nekoliko verzija. Postojao je lik pripovedača koji je trebalo da otkriva zajedno sa gledaocem. Međutim, iz razgovora sa pojedinim ljudima, došlo je do toga da bi film trebalo da bude ličniji. Tako je čitava priča prebačena u perspektivu Miloša Bajića kroz dnevnik koji je vodio, uz naraciju i povremeno osvrtanje na Darkovu vizuru Miloša kao oca. Nakon te odluke, brzo se došlo do finalne verzije koja je trajala sat i po. Najveći izazov bio je skratiti film na prihvatljivu dužinu koja neće biti naporna za gledanje, a ne izostaviti važne segmente iz njegovog života. Obuhvati od prve linije, koju je povukao u Mathauzenu pod pretnjom smrću, da bi ta linija na kraju otišla u kosmos. Bilo je teško razlučiti šta je bitno za priču a šta ne. Na kraju smo došli do toga da je Mathauzen na neki način gušio film, jer je ta priča teška i naporna. Mnogo smo razmišljali o načinima montaže, igrali smo se žanrovima, hteli smo upliv raznih stilova, kako bismo prikazali turbulenciju Miloševog života.
Linija života je prvi dokumentarni film koji si montirao, a i prvi dugometražni. Koliko se razlikuje rad na dokumentarnom i igranom filmu?
Samim tim što nema ograničenja na planu forme, postoji veliki opseg mogućnosti za montiranje i baš zato je izazovnije za montažera. Kadrovi moraju da imaju jedinstveni sled i trebalo je osmisliti nešto što će naraciju učiniti zanimljivijom, kako bi slika i zvuk imale jaču moć. Tražili smo arhivski materijal i najbolja moguća rešenja. Najveći deo snimaka je uzet iz arhive Miloša Bajića koji je snimao super osmicom, kao i iz Darkove arhive. To smo kombinovali sa kadrovima iz Mathauzena i sa drugom dokumentarnom građom.
Kako je Darko došao do tebe, kako ste počeli saradnju i šta je proisteklo iz toga?
Radio sam kao montažer za jedan Darkov namenski film a na Liniji života sam angažovan kao asistent montaže, ali sticajem okolnosti postao sam glavni. Naravno, meni lično mnogo je značilo to što je moj prvi film bio baš sa Darkom Bajićem. To je jedno ogromno iskustvo. Pre svega, zahvalan sam Darku što mi je ukazao poverenje da uzme nekoga ko je tek izašao sa fakulteta i nije imao profesionalnog iskustva. Provodili smo mnogo sati rada i iz toga, kao i iz mnogih razgovora sa Darkom, pokupio sam znanja, ne samo o montaži i filmu uopšte, već i o životu.
Šta za tebe lično predstavlja priča o Darkovom ocu, Milošu Bajiću?
Previše toga. Posle toliko vremena provedenog u montaži, osećam se da Miloša poznajem lično na nekom nivou, kao da sam ga zaista poznavao. Njegova životna priča zaista potvrđuje ono što bi mogao da bude i lajtmotiv filma: „Umetnost i volja za otporom pobeđuju svako zlo, pa i samu smrt“. To koliko je ljudski duh jak, istrajan i šta sve čovek može da podnese. Priča o Milošu za mene je i priča o svim očevima, kao i o tome na koji način, mi kao sinovi, onima koji nisu imali priliku da ih upoznaju, možemo da prenesemo sliku o njihovim ličnostima, onome što smo od njih naučili, vrednostima koji su na nas preneli…
Kao nekog ko je na početku, koje te forme najviše zanimaju kao montažera i da li postoji nešto u čemu bi specijalno voleo da se oprobaš?
Oduvek me je zanimala dokumentarna forma, samo nikad nisam očekivao da će moj prvi profesionalni angažman biti baš na dugometražnom dokumentarnom filmu i mislio sam da ću krenuti od nečeg jednostavnijeg. Nikada nisam razmišljao u čemu bih posebno voleo da se oprobam. Jednostavno, volim da montiram, potrebno je samo da me materijal zainteresuje.
Kakav je položaj montažera danas i šta je ono što tebe pokreće?
Nisam baš siguran kakav je položaj montažera. Uvek mi svi govore da smo mi montažeri u zavidnoj poziciji jer možemo da nađemo posao, kakav god, gde god, freelance, u nekoj privatnoj firmi – možemo da radimo muzičke spotove, reklame… Tako da mislim da je položaj montažera, možda, baš dobar. Što se motivacije tiče, definitivno me pokreću novi izazovi koji dolaze sa zajedno sa projektima.
