Kritički pregled tri kratkometražna filma sa Fine Line Film Festivala
Filmovi 5/3/0 (Danilo Stanimirović, 2023, Srbija, 15’), Joža (Jan Krevatin, 2023, Hrvatska, 17’) i Šta treba da znam (Aleksej Guberinić, 2023, Srbija, 30’), prikazani na ovogodišnjem filmskom festivalu Fine Line, tematski su se istakli problematizacijom toksičnih muško-ženskih odnosa, kao i fizičkog i psihičkog nasilja nad ženama. Sva trojica reditelja tematici pristupaju na sličan način, gde je nasilje skriveno u gotovo običnim, nepompeznim gestovima dodavanja još jednog pića, spuštanja ruke na koleno, nuđenja ekstazija kao logičnog sleda romantične noći jednog para u vikendici, pozivanjem sopstvene devojke u sobu, kao i pitanjem „koliko imaš godina“ naizgled bezopasnog taksiste. Međutim, upravo u ovoj diskretnosti koja u svakodnevnom životu neretko prođe neprimećeno i leži poenta sva tri filma, u kojima samo vidna nelagoda ili trenutna burna reakcija devojke koja trpi nasilje naznačavaju da u pitanju nije zdrav, već toksičan odnos.
5/3/0 se igra ovom diskretnošću, kao i očekivanjem gledaoca koji sve vreme strepi od neprikladnog poteza taksiste kojim bi prekoračio granicu i time iz verbalnog prešao u fizičko nasilje. Ipak, nakon sleda ličnih pitanja poput „gde ideš“ i „imaš li dečka“, te insistiranja da maloletna devojčica (Dostana Nikolić) sedne baš pored njega u praznom taksiju, vozač od nje zahteva da se veže. Ovim pomalo zaštitničkim komentarom reditelj kao da namerno ostavlja nasilje na onom verbalnom, insistirajući na tome da se ovakve naizgled normalne stvari primete. I zaista, scena devojčice koja sama sedi u taksiju s nepoznatim muškarcem dovoljno je prepoznatljiva i neprijatna, a krupniji plan, mrak i fokus na centralnom retrovizoru, odnosno onome što vozač posmatra, čine ovu scenu utoliko napetijom. Joža takođe na nenametljiv način pristupa nasilju, ovaj put fizičkom, koje je toliko neupadljivo da je gotovo nejasno može li se shvatiti kao takvo, budući da se, nakon poduže ekspozicije i činjenice da se iz Eminog (Laura Anić-Kaliger) i Jakovljevog (Jakov Zovko) susreta u supermarketu mogu iščitati obostrane simpatije, Jakovljevo spuštanje ruke na Emino koleno ne čini ni kao u potpunosti nelogičan, a ni vulgaran gest. Njena reakcija nam, međutim, tvrdi suprotno, kao i potencijalno upitna razlika u godinama (koja, doduše, pred kamerom nije ni vidljiva), ali i sama činjenica da nakon jednog odgurivanja Jakovljeve ruke on taj gest ponavlja. Pitanje da li se to u tom trenutku može posmatrati kao nasrtanje na nju ili prosto pokušaj da od tog spontanog susreta bude i nešto više klimavo je i dodatno problematično jer i scena razgovora koja prethodi nasilnom gestu i scena iz supermarketa predstavljaju odlično režiran prirodan susret dvoje poznanika, sa zdravom dozom spontanog flerta.
Spontanost i prirodnost jesu upravo ono što nedostaje filmu Šta treba da znam, koji podseća na šablonsku reklamu za svima već poznate Buzzofski kućice i veoma skup smeštaj na moru, pri čemu reditelj radnju filma koristi kao marketinško sredstvo. Međutim, ironično, situacije koje se u njemu predočavaju jesu možda i najozbiljnije, budući da muški likovi devojkama sipaju nešto u piće, a zatim ih snimaju tokom fizičkih odnosa. Reditelj ipak bira da ne se ne fokusira na ozbiljnost ovakvih postupaka svojih muških likova, već film ostavlja na površnom, gde su svi likovi nelogično isprepletani, a gluma i montaža (konkretno tehnike zatamnjenja ili pretapanja) ostaju u domenu osavremenjene latinoameričke telenovele. Neozbiljnosti pristupanja tematici nasilja u Šta treba da znam doprinosi i upotreba nedijegetičke muzike koja je ne samo cheesy, već i napadno prisutna i nelogično odabrana. Dok pesma Arete Frenklin film pozicionira u okvire onoga što nije – američka ljubavna komedija – Sevdalizina pesma koja dolazi odmah nakon nje deluje kao samo još jedno plasiranje proizvoda od strane reditelja.
Muzički shuffle prisutan je i u 5/3/0, gde osmaci na žurci nakon Vojaža i Breskvice puste pesmu Pukni zoro. Ovde to, međutim, zaista deluje prirodno: muzika je u filmu upotrebljena dijagetički, u sceni žurke, dok je ostatak filma u potpunosti bez muzike. Joža nema niti jednu numeru, što ne samo da funkcioniše, već i pridodaje prirodnosti kojom ovaj film odiše.
Upravo Joža je najdiskretniji na planu upotrebe droge i alkohola, budući da Jakov pije samo jedno pivo. U 5/3/0 konzumiranje alkohola je dobro prikriveno i opravdano činjenicom da se tinejdžeri nalaze na rođendanu: i ovde će, kao i u Joži, reditelj prepustiti gledaocu da poveže nenametljivu scenu mešanja alkohola sa naknadnim, fizičkim primoravanjem na odnos. Nasuprot njima, likovi iz Šta treba da znam koriste sve, od alkohola do droga, nakon čega uvek sledi scena seksa koji ženski likovi nikada ne odbijaju, i samo ponekad, otvorenih usta, ukočenom vilicom i ukočenim pogledom (pritom, istim izrazom lica obe glumice!), naknadno naznačavaju da im, možda, do toga nije bilo.
Sva tri filma predočavaju nasilje nad ženama koje je u svakodnevne odnose (momak-devojka, poznanik-poznanica, lokalni taksista-mušterija) uokvireno dovoljno vešto da prođe neprimećeno i zakonski nekažnjeno. Toksične supstance neretko su tek izgovor za toksično ponašanje muških likova.
(Fotografije iz filmova objavljene se uz odobrenje organizatora Fine Line Film Festivala.)
