Intervju sa glumcem Džonom Sevidžom

Klod Huper Bukovski ne krije se u filmovima, niti se pretvara da je Felini, Antonioni, ni „zemljak“ Roman Polanski. Štaviše, čini se da Džon Smili Jangs, alijas Džon Sevidž (1949), koji u Kosi glumi regruta zalutalog među njujorške hipike, ni ne želi da govori o uskofilmskim temama. Naš razgovor neretko je skretao dramatičnim, pomalo kriptičnim izletima u društveno-političke teme, poput pitanja demokratije u SAD, korporativnih interesa i rasne tolerancije i ravnopravnosti—za koju se, uz Nelsona Mandelu, 1980-ih borio u Južnoj Africi—ili simpatičnim izjavama o životnoj sredini („zvuči šašavo za čoveka mojih godina, ali se odlično osećam kada stojim pored drveta ili kada se penjem na drveće sa unucima“). O filmu, pozorištu i književnosti najradije govori kao o mogućim katalizatorima društvenih promena. O svojoj karijeri—više od 200 uloga na filmu i televiziji, među kojima su saradnje sa Oliverom Stounom (Salvador, 1986), Spajkom Lijem (Uradi pravu stvar, 1989), Frensisom Fordom Kopolom (Kum III, 1990) i Dejvidom Linčom (serija Tvin Piks, 2017)—kao o nizu presudnih susreta sa ljudima koji su mu pomogli. Do filma ga je dovelo pozorište, do pozorišta muzika.

„Moja majka je divno pevala. Bila je mala žena sa lepim, snažnim glasom, istreniranim za opersko pevanje. Njena majka je svirala klavir u crkvi. Dopadala mi se muzika koju su mi puštali kad sam bio mali. Bio sam bolešljiv dečak i dosta vremena sam provodio u bolnici. Sestra bliznakinja i ja smo rođeni prevremeno. Ona je umrla, a ja sam neko vreme ostao priključen na kiseonik. Ali sam imao sreću da me je majka zarazila svojom strašću za muzikom. Pevao sam, ili se bar pretvarao da pevam, pesme iz tadašnjih mjuzikala—Carousel, Guys and Dolls—ali i stariju muziku. Kada su pitali moju majku da pevam u crkvenom horu, prihvatio sam jer mi se sviđala muzika, a i zato što sam u horu mogao da se sakrijem iza drugih ljudi. Naučio sam da pevam zahvaljujući ljudima iz crkve, koji su mi držali besplatne časove. Zatim sam se upoznao sa produkcijom mjuzikla i opere. Obožavao sam operu! Tada je počela moja profesionalna karijera: prvo u off-brodvejskim predstavama, pa u brodvejskim mjuziklima. Džejn Fonda, koja me je jednom prilikom gledala, pozvala me je na predstavu koju je igrala sa Donaldom Saderlendom. Onda smo zajedno snimili i film (Steelyard Blues, Alan Majerson, 1973, prim. aut.).“

Svetsku slavu Sevidž stiče krajem 1970-ih kada mu, nakon njujorškog susreta sa Majklom Čiminom i Robertom De Nirom, američki reditelj ponudi ulogu u Lovcu na jelenu (1978). Godinu dana kasnije, Sevidž igra Kloda Hupera Bukovskog u Formanovoj Kosi.

„Miloš Forman je jedan od prvih reditelja za čiji sam rad počeo da se zanimam, još od filmova koje je snimao u Čehoslovačkoj. Milošu sam zahvalan što me je pozvao da igram lik koji nije hipik. Za mene je to bio film o svim mladim ljudima, bez obzira na politička opredeljenja, veru i boju kože“, priseća se. Kada mu citiram nedavno preminulog Trita Vilijamsa (Džon Berger), koji je tvrdio da takvu hemiju nije imao ni sa jednim drugim glumcem, Sevidž munjevito odgovara: „To je rekao samo iz pristojnosti! Mrzeli smo se! Nismo, šalim se, naravno. Nas dvojica smo bili sušte suprotnosti, što je bilo sjajno za film. Kako smo se dobro provodili! On je na setu svima bio kao tata. Bio je vrlo smeo, na setu i van njega. Uvek dobro raspoložen, sâma toplina i radost. S vremena na vreme bi me zagrlio iz čista mira, jednom mi je skoro polomio kičmu! Preterujem, naravno.“

Sevidžove brojne uloge u filmovima sa ratnom tematikom u direktnoj su vezi sa militarističkim iskustvom koje je umnogome obeležilo njegov privatan život. Njegov deda se borio u Verdenskoj bici (1916), dok je otac učestvovao u Gvadalkanalskoj kampanji (1942-1943). U intervjuima često pominje očeve košmare prouzrokovane posttraumatskim stresom. Upravo očeva vojna karijera poslužila mu je kao model za sporednu ulogu u Tankoj crvenoj liniji Terensa Malika (1998).

„Sa Terensom Malikom sam imao sjajno iskustvo. Upoznali smo se mnogo godina pre snimanja. Priča o ratovanju na Pacifiku mi je bila bliska, jer su tamo služili moj otac, i to kada je imao samo 17 godina, i njegov nešto stariji brat. Moj otac je bio u vojnoj mornarici. Na Gvadalkanalu je izgubio čitav odred i osećao se krivim zbog toga. Takvog jednog čoveka sam ja glumio u Terensovom filmu. Otac mi je poklonio knjigu na kojoj je zasnovan film i ta knjiga mi je ostala draga. Svojom ulogom sam hteo da odam poštu svima koji su služili i poginuli tamo. Bio sam zahvalan što me je angažovao. U prvoj sceni koju sam snimao mi je samo rekao: hoću da se zaletiš i da se popneš na ono brdo. Samo idi,  a ja ću reći: akcija! Čim sam krenuo, on reče: akcija! Bum, bam, eksplozije, pucnjevi! Dok se ja penjem, oko mene ljudi umiru. Uradio sam ono što bi moj otac uradio. Pokušao sam da im pomognem, da ih podignem i sklonim. Kad sam se popeo na brdo, digao sam ruke sa nožem u jednoj i puškom u drugoj i povikao: uzmi mene! Zašto ne mene?! Posle te scene sam snimao drugu u kojoj mi komandanti kažu da napustim zonu. Ja trčim, dok ljudi vrište sa svih strana. I počnem da vičem: sve sam ih izgubio, sve sam ih izgubio! Skočim u jarak u kome je bio Šon Pen, zgrabim ga i povičem: sve sam ih izgubio! On me protrese i kaže: oficiru, morate da nastavite da bežite, idite, sve razumem, idite, bežite.“

Coda

Tokom karijere duge više od pedeset godina, Džon Sevidž se pojavljivao u francuskim, nemačkim, italijanskim, ruskim, kineskim, pa i srpskim filmovima (Bićemo prvaci sveta, Darko Bajić, 2015; Povratak, Predrag Jakšić, 2017). Ovog puta u Srbiji je gostovao na prvom izdanju Novi Sad Film Festivala. Osim što je bio na čelu žirija za najbolji pitch, uručena mu je i nagrada za doprinos svetskoj kinematografiji. „Sa svakim novim dolaskom, sve više primećujem duh rasta i promene. U Srbiji kao i u drugim zemljama regiona, vidim jednu divnu novu kreativnu energiju. Na festivalu sam odgledao dva divna filma koja govore upravo o promeni i različitosti. I sâm u Americi pokušavam da nađem više ovakvih mesta na kojima postoje konstruktivni napori da zajedno pokušamo da razumemo mnoge poteškoće sa kojima se zajedno suočavamo“, tvrdi američki glumac.

Nakon višedecenijskog aktivističkog zalaganja za ravnopravnije društvo, Sevidž je ove godine podržao i štrajk holivudskih scenarista i glumaca, odnosno udruženja Writers Guild of America i Screen Actors Guild‐American Federation of Television and Radio Artists (SAG-AFTRA), koja smatraju da su mnogi filmski radnici nedovoljno plaćeni i da ubrzani razvoj veštačke inteligencije predstavlja pretnju po njihove profesije. Sevidž se slaže da niko nije pošteđen, od reditelja do statista: „Neverovatno je koliko sve izgleda uverljivo uz pomoć kompjutera. To je ujedno i zastrašujuće, jer može da se zloupotrebi. Ovi sistemi treba da se koriste za zabavu, ali tako da ljudi budu plaćeni za svoj rad.“

Najzad, iako trenutno radi na desetak projekata, Sevidž pominje samo jedan. Bez iznenađenja – muzički.

„Nedavno sam dobio odličan nov scenario. Najiskrenije se nadam da ću uspeti da iznesem ulogu, zbog nje sam pustio kosu. Igraću stariju verziju Betovena.“

(Naslovna fotografija (V. Veličković) objavljena je uz odobrenje press službe Novi Sad Film Festivala.)