Komparativna kritika filmova Fitness Jim, Zof i Sahrana (Bašta Fest 2023)
Džim je zaključan u nedostatnoj životnoj rutini. Zofa je ostavila devojka. Marijo je suočen sa smrću dede.
Kratki metar ovogodišnjeg Bašta Festa pun je praznog – ispunjen prazninom – ispražnjen. Svesna ili ne, odluka da se raspoloživih dvadesetak minuta filma krcka, čeka, tumara, umesto da se u njih sabiju razjašnjenja, tumačenja, događaji-spektakli malog formata, odgovara kako zadatom vremenskom okviru tako i Zeitgeist-u. Protagonisti Fitness Jima (Ognjen Isailović, 2022, 25’, Srbija), Zofa (Rino Barbir, 2022, 15’, Hrvatska) i Sahrane (Sprovod, Šimun Šitum, 2022, 22’, Hrvatska) muškarci su sučeljeni sa odsustvom kog nisu ni svesni, koje poriču ili tek pokušavaju da nađu način da se sa njim izbore – izbore budući da ono proizvodi nemir; izbore budući da ono nije stanje u kom se može dugo ostati. I mada se previranje odvija unutar kadra, njegovi uzroci i pokretači ostaju izvana, a izražena ego perspektiva kao prstom pokazuje na čoveka kome neko/nešto nedostaje, ali koji od samog sebe nedostajućeg ne vidi ili ga, suprotno tome, s namerom zaklanja.
Odsustvo – smislenog kontakta (sa sobom i porodicom u Fitness Jimu) ili kontakta uopšte (sa bivšom partnerkom u Zofu i preminulim dedom u Sahrani) – kao vezivno tkivo ovih filmova u sva tri slučaja artikulisano je kroz odnos spram tela, bilo sopstvenog ili tuđeg. U Fitness Jimu mladi protagonista, fitnes instruktor Džim (Nikola Šurbanović), nemogućnost uobličavanja unturašnjeg života kompenzuje izuzetnom kontrolom tela: svaki mišić, svaki pokret ima zakonitosti od kojih se ne sme odstupiti, i što samospoznaja, a sa njom i zadovoljavajući međuljudski odnosi više izmiču, to je korporalno izloženo većem pritisku. Otuda je trenutak u kom ga telo izdaje shvaćen kao trenutak nedvosmislenog poraza iz kog se što pre mora izvući i vratiti u mačistički modus operandi. Iako je razvojni put šablonski, a krhki gorostas gotovo da je postao trop za sebe, potencijal lika izbija na površinu u kontrastu sa domaćim mejnstrimom, gde se veliki dečaci još uvek ničega ne boje i ništa ih ne uznemirava, osim možda pitanja kako da, u pauzi za ručak, spasu državu i društvo.
Suprotno Džimu, Zofov (Leo Mirković Zof) društveno neprihvatljiv (a prihvaćen) model maskuliniteta ispoljava se kroz potpuni gubitak kontrole nad sobom, kuljajuću agresiju. On tumara gradom raskrvarenog lica u polusvesnom stanju – još jedno nemirno telo (praćeno nemirnom kamerom) u potrazi za drugim. Ipak, nemanje drugog Zof nadomešćuje podjednako posesivnim odnosom sa psom u narativnoj liniji koja je, iako pretenduje na centralno mesto, suvišna, bespotrebno ilustrativna u kontekstu već dovoljno jasno izvedene karakterizacije lika. Ali, ono što, poput Fitness Jima, delove drži na okupu, jeste glumačka igra – u oba slučaja lagodna, ubedljiva i autentična, do mere u kojoj se čini da glumci izvode sopstvene identitete.
Polje izvođenja sopstvenog identitet još je zamagljenije u Sahrani, s obzirom da reditelj, ujedno glavni glumac i scenarista, izvorište nalazi u sopstvenom iskustvu. I ovde se likovi definišu kroz odnos prema onom koga više nema, u ovom slučaju Marijovom (Šitum) dedi iliti Brunovom (Slaven Matavulj) ocu. U stilskoj askezi, prepušten primarno scenarističkom oblikovanju, film uvežbava veštinu odlaganja: tu se susreću njegova na momente suvišna konvencionalnost, sa jedne, ali i pronicljivost i duhovitost, sa druge strane. O pokojniku se priča koliko god dugo je moguće, samo da bi se odgodio momenat suočavanja sa telom – ovoga puta reč je doslovno i samo o telu – fizičkom ostatku čoveka (u kom ima manje dede nego u plavom dedinom odelu). Kao u 1001 noći, priča se kako bi se prolongirao susret sa smrću; nakon toga empirija proglašava neopozivost odluke prirode.
Sahrana na odsustvo uspešno odgovara humorom, trivijalnim ili čisto protokolarnim dijalozima kojima treba rešiti (i zaglušiti) sve probleme nastale nečijim konačnim odlaskom. „Smeh i smrt, eto pravih granica našeg postojanja“[1], granica koje se ovde spajaju u jednu (ravnu) liniju. Treba li dedu sahraniti na leđima ili potrbuške, glavom ka istoku ili ka zapadu… jer ako se pogreši, prekinuta je komunikacija ili je komunikacija, u skladu sa Marijovom opaskom, prekinuta čim je umro. Ograničen setting, bolnički radijus kretanja, neprijatnost čekanja – dosledno i tačno predstavljeni – crnohumorni skeč pretvaraju u vinjetu zatomljene emotivnosti. Sa druge strane, pitanje (ne)mogućnosti uspostavljanja komunikacije sa nekim ko odbija da odgovori u Zofu se otvara nedoglednim SMS monolozima koje protagonista šalje svojoj bivšoj devojci – daleko potentnijim od fokalnog odnosa vlasnik-pas. Zeleni WhatsApp niz, ljutite, preteće, sentimentalne, preklinjuće poruke u voice over-u – sva zamisliva stanja kroz koja zaljubljeni subjekt prolazi, ostaju bez odgovara. „Mutisme: U tim kratkim trenucima kada govorim uzalud, ja kao da umirem.“[2] Ali, umesto Bartovog zanesenjačkog tumačenja, u ovom kontekstu reči postaju dokument uznemiravanja, velikog unutrašnjeg rastrojstva, opiranja činjenici da je nemoguće zadržati onog koji već odavno nije tu.
Protagonisti – definisani posredno, kroz odnos spram onoga koga/ono čega nema – istovremeno su nedorečeni i logoreični. Zofove SMS provale osećanja, čavrljanje oca i sina pred dedinu sahranu, Džimov govor telom praćen muzičkom tutnjavom, kao da pokušavaju da se ispreče pred mûkom praznine, da ga ispune, oglase, osmisle. I mada svakom od protagonista (kao uostalom i samim filmovima) fali ponešto da bi se zacelili, i mada faleće ponešto traže izvana – izvan sebe, izvan ekranskog okvira – možda je upravo ta necelovitost ključna spona sa iskustvom življenja u savremenom (svakom?) trenutku, spona koja Fitness Jim, Zof i Sahranu povezuje ne samo međusobno, već pre svega sa gledaočevim sistemom, njegovom jednačinom sa dve i više nepoznatih, među kojima je jedna neizbežno on sâm.
(Naslovna fotografija iz filma Zof i ostale fotografije objavljene su uz odobrenje press službe Bašta Festa.)
[1] Citat Bore Ćosića u: V. Popa, Urnebesnik: zbornik pesničkog humora, Beograd: Nolit, 1979, 44.
[2] R. Bart, Fragmenti ljubavnog govora, Beograd: Karpos, 2015, 208.