Intervju sa rediteljkom Ninom Ognjanović

Mlada rediteljka Nina Ognjanović stasala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi režije Darka Bajića, zajedno sa drugim mladim debitantima, poput Siniše Cvetića (Usekovanje, 2023) i Davida Jovanovića koji potpisuje i produkciju njenog prvenca Ovuda će proći put. Ovaj film je premijeru imao na ovogodišnjem Slamdance festivalu u Americi na kojem je poneo dve nagrade – nagradu publike i specijalnu nagradu žirija za najbolji igrani film. Beogradska publika je imala priliku da ga pogleda na ovogodišnjem FEST-u, gde je ovenčan nagradom publike za najbolji evropski film.

Vaša klasa je ove godine napravila pravi skok na sceni dugometražnog filma, a još nas očekuje premijera Davida Jovanovića. Da li smatrate da se na sceni srpskog filma dešava dolazak jedne nove generacije autora? Šta je ono što tematski a šta stilski novi autori donose domaćem filmu? Da li se osećate kao deo nekog „novog talasa“?

U proteklih godinu dana na našu filmsku scenu stupilo je nekoliko izrazito talentovanih mladih reditelja i meni izuzetno laska kada me stave u istu „korpu“ sa njima. Od toga je nas troje ili, ako računamo da će Davidov film uskoro izaći, četvoro sa iste klase, na šta sam posebno ponosna, jer sam imala priliku da prisustvujem njihovom radu i razvoju tokom četiri godine studija; ali tu su i Dušan Zorić i Matija Glušćević koji su stariji, ali takođe studenti Darka Bajića, a koji su postigli stvarno neverovatan uspeh sa svojim filmom Da li ste videli ovu ženu?. Malo je preuranjeno da se tome daje neki zvanični naziv, ali mislim da smo ponudili jednu raznovrsnost, da među našim filmovima za svakoga ima po nešto, i nadam se da ćemo moći to da potvrdimo našim sledećim filmovima.

Ovuda će proći put se bavi dvema velikim temama: sazrevanjem i ksenofobijom. Šta vas je dovelo do ovog tematskog izbora? Koliko je dramaturški zahtevno uklopiti dve teme u film? Glavna junakinja Jana (Jana Bjelica) imala je pred sobom zahtevnu ulogu koja ne nudi mnogo u dijalogu ali prestavlja pokretačku energiju filma. Da li je koncept tako zamišljen od početka?

U mojoj glavi su te dve teme bile neraskidivo povezane. Mislim da ne grešim kad kažem da svako od nas ili gotovo svako od nas u jednom periodu odrastanja dođe do te tačke gde mora da napravi iskorak u nepoznato, u nešto strašno. To je bila početna premisa, a ostalo se nadogradilo na to.

Što se tiče Jane, sa njom sam radila na jednom kratkom filmu i tu sam imala priliku da vidim koliko dobra može da bude i kako sa lakoćom, suptilno, može da prenese jake emocije. Kad sam pisala scenario, pisala sam glavnu ulogu za nju, tako da sam već unapred znala da će moći bez problema to da iznese.

Film se u velikoj meri oslanja na glavne glumce, Janu Bjelicu i Zlatana Vidovića, ali i na ceo ansambl koji čini ceo jedan mikrokosmos. Dolaskom spoljnog elementa – stranca (Zlatan Vidović) – ceo taj sistem je poljuljan, a ta promena je ponajviše otelotvorena u liku Jane. Kako ste pristupili radu sa glumcima? Koliko je za vas ovo važan deo režije?

Imala sam sreće da su glumci koje vidite u filmu prihvatili da rade sa mnom ovaj projekat i da su mu pristupili sa ogromnom posvećenošću uprkos drugim profesionalnim obavezama koje su imali u istom periodu. Kada pogledam u retrospektivi, volela bih da smo imali više vremena i prilika za probe, ali to u našoj situaciji nije bilo izvodljivo. U tom smislu smo radili sve što smo mogli, makar to bili i razgovori preko telefona ili probe noć pred snimanje. Mislim da je tu dosta doprinela i sama izolovanost lokacije na kojoj smo snimali, jer je u pojedinim trenucima delovalo kao da živimo ono što se dešava u filmu.

Atmosfera filma projektuje određeni nemir koji kanališe glavni lik, Jana. Tenzija koja narasta gotovo je trilerska, a elementi ovog žanra, pa i vesterna, postoje i u samom scenariju, sa dolaskom stranca u malu sredinu. Reč je dakle o intimnoj drami glavne junakinje, koja se reflektuje donekle i u vrstu socijalne analize, ali ste se suptilno koristili i alatkama žanrovskog filma. Da li vam je ovakvo poigravanje bilo inicijalna zamisao?

Počelo je i ostalo kao drama o odrastanju i trudila sam se da to ne izgubim iz vida. Međutim, kako se scenario razvijao, počela sam da uočavam te žanrovske elemente, pa sam odlučila da ne bežim od njih, već da pokušam da ih iskoristim dok god se oni nadovezuju na osnovnu liniju narativa.

Fotografija koju potpisuje Vladislav Andrejević podržava dramaturšku tenziju u filmu. Vrućina, povremeno preeksponirana slika i dugački kadrovi doprinose osećanju napetosti. Prašina i zemljani tonovi braon, žute i crvene u ovom filmu nisu emotivno tretirani kao topli već baš kao hladni i izvor nelagode. Kako ste sarađivali sa direktorom fotografije? Koliko je paleta koju bila unapred planirana, a koliko je bila diktirana izrazito filmičnom lokacijom? Kako je sama lokacija uticala na vizuelni pristup?

Na samom početku, Vladislav i ja smo gledali reference iz nekih vestern filmova. Hteli smo tople boje, jako sunce i oštre senke. Imali smo tu privilegiju da godinu dana unapred imamo određenu lokaciju na kojoj ćemo snimati, pa smo se u tom periodu u nekoliko navrata vraćali tamo i razmatrali kako da ono što su bile želje prilagodimo onome što imamo na raspolaganju. Takođe, bilo nam je jako važno da nas te želje ne spreče da iskoristimo ono što nam je lokaciju nudila, a što možda nismo inicijalno planirali. Napravili smo dosta preciznu knjigu snimanja, što nam je dosta olakšalo izvedbu. Većinu tih dugačkih kadrova smo i snimali u više varijanti dok nismo našli ono što nam odgovara za scenu.

Ovuda će proći put ruralnu sredinu tretira na način koji je nov u srpskom filmu. Prisutni su neki prepoznatljivi elementi, ali su u vašem filmu prekomponovani u drugačiju strukturu, negde čak i blago stilizovanu. Kako ste se odlučili da smestite svoj film u ovakvo okruženje i zašto? Šta je za vas i vaš scenario donela ova sredina?

Okruženje u filmu, malo mesto, zatvorena sredina, bili su mi najpogodnija i najjasnija podloga za prikazivanje osećaja koji tišti glavnu junakinju i njenog unutrašnjeg sveta. Mislim da su te težnje i želje univerzalne, da se dešavaju podjednako i istim intenzitetom i u najmanjem mestu na svetu i u metropolama, ali da je vizualno mnogo lakše preneti tako nešto ako se priča dešava u izolovanom mestu, okruženom planinama, gde se ostatak civilizacije ne nazire. Takva mesta su pogodna za stilizaciju, jer su mikrokosmos za sebe i funkcionišu po nekim svojim pravilima koja ne važe nigde drugde, tako da mi je to dalo izvesnu slobodu da se zaigram.

Vaš film je naišao na odličan prijem i kod publike ali i kod kritike već pri premijeri u Americi, na Slamdance festivalu. Kako posmatrate podelu na bioskopska ostvarenja i autorski film? Gde više vidite sebe? Smatrate li da je moguće prevazići ovo razgraničenje?

Za mene je ideal neko mesto gde se ta dva spajaju. Filmovi koji to uspeju da postignu i prevaziđu to razgraničenje su stvarno posebni i pamtimo ih. Ja bih jako volela da napravim barem jedan takav film u svom životu.

Pozicija mladog filmskog autora u Srbiji danas je svakako izazovna. Vi ste svoj film snimali uz veliki entuzijazam ekipe i meštana sela Topli Do na Staroj Planini i uz veoma ograničena sredstva. Diplomirati dugometražnim filmom svakako predstavlja veliki uspeh. Šta je za vas bio najveći izazov, ako se izuzmu oni spoljni, produkcijski, i kako ste se odlučili da debitujete diplomskim filmom? Šta je ono što nosite sa sobom iz iskustva prvog filma?

Na fakultetu sam za tri godine snimila šest kratkih igranih filmova. Kada se postavilo pitanje diplomskog, osećala sam da želim da napravim iskorak u dugi metar i smatrala sam da smo saradnici sa kojima sam do tada radila i ja spremni da se upustimo u tako nešto. Naravno, nismo mogli da pretpostavimo koliki će to zapravo izazov biti dok se nismo našli prvog dana na snimanju, ali smo se iz dana u dan snalazili.

Meni lično je ogroman izazov bio da rediteljski obradim ceo scenario. Do tada sam imala 15 ili 20 strana teksta, a sada sam se odjednom morala da spremim četiri ili pet puta toliko. Snimanje je najbolja škola i iz prakse se najbolje uči. Posle ovoga bolje poznajem sebe, uvidela sam šta je od mog pristupa bilo dobro, šta moram da promenim, videla sam šta ne znam, a gde sam bila u pravu…

Prostor za umetničku kritiku je danas u Srbiji veoma ograničen. Koliko su za vas filmska kritika i diskurs umetničke kritike uopšte bitni? Koliko smatrate da je važno da taj prostor postoji za sve, a naročito za mlade autore?

Film i filmska kritika su oduvek išli jedno uz drugo. S druge strane, trudim se da ne razmišljam previše o tome kada pravim film, već pokušavam da napravim nešto što bih ja kao publika želela da gledam.

(Naslovna fotografija (autor: Uroš Stepić) objavljena je uz odobrenje Nine Ognjanović.)