Kritika filma Ljubav do besa
NASLOV: Ljubav do besa (Et j’aime à la fureur)
SCENARIO I REŽIJA: Andre Bonzel
TRAJANJE: 96’
DRŽAVA: Francuska
GODINA: 2021.
Kada u igri zveči podrugljivo i jasno / taj svet što se metalom i kamenjem preliva / ushićuje me, i ja volim besno i strasno / stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva, piše Bodler u pesmi Nakit, fasciniran ženskom senzualnošću, koliko i Andre Bonzel vek i po kasnije. Ipak, Ljubav do besa (Et j’aime à la fureur), dugometražni dokumentarni defile porodičnih i anonimnih amaterskih snimaka slavi i jednu strasnu ljubav koju Bodler, silom hronoloških prilika, nije mogao da deli sa Bonzelom – ljubav prema filmu.
Na upravo završenom 16. Beldocs-u, nakon gotovo trideset godina od poslednjeg ostvarenja, mockumentary-ja Čovek ujeo psa (C’est arrivé près de chez vous, 1992), reditelj se iznova kreće sa svojim pokretnim slikama, u njima i oko njih: dinamički princip filma, života i erosa, u skladu sa engleskim prevodom naslova Flickering Ghosts of Love Gone By, treperi u igri, plesu, trku, vožnji bicikla, bezglavom kruženju… Od prve super osmice iz dečačkih dana (čini se da je ova godina na Beldocs-u godina super osmice) do preuzimanja nepreglednog, a umalo uništenog arhiva pokojnog rođaka, Bonzel gradi naklonost prema filmu čiji su temelji postavljeni i ojačavani generacijama unazad – od pradede Morisa Ekspedita, savremenika braće Limijer, preko dede Remona Ekspedita Bonzela, do ujaka Oktava i kuma Gastona, skončalog na apsurdan način, kao smišljen za potrebe priče. Jedina ličnost izvan niza – Andreov otac – istovremeno je i antagonistička figura, čija grubost, nedostatak manira i mučni laboratorijski rad prkose lepoti i hedonizmu kao vladajućim načelima loze, načelima kojima autor izuzetno uspešno saobražava ovo ljupko i bezglavo, na trenutke sentimentalno ostvarenje.
Sastavljen od isečaka iz amaterskih dokumentarnih snimaka, godinama predano sakupljanih i nasleđivanih, Ljubav do besa Bonzelova je autobiografija ispričana tuđim slikama. Rediteljev voice-over spaja obilje vizuelnog materijala, kako porodičnog, tako i onog nepoznate provenijencije, i potkrepljuje polaznu tezu o neodvojivosti ličnog od sveukupnog, opšteljudskog iskustva življenja. Ipak, pretpostavka da je svačiji život moguće sastaviti od fragmenata tuđih života, ma kome oni pripadali, iako plemenita, pomalo je naivna, što se nehotično potvrđuje tokom čitavog filma, počevši od činjenice da je broj ljudi koji su bili u prilici da priušte samobeleženje na filmskoj traci, pogotovo u formativnim godinama medija, bio vrlo ograničen, te su prikazani snimci zapravo dokument nevelikog skupa privilegovanih, pa sve do preovlađujuće male gaze perspektive, toliko utkane u jezik filma da autor ni ne osvešćuje njenu dominaciju. Vešto, utrenirano oko podleglo slepilu ljubavi, sprečeno je da kritički tretira materijal i problematizuje pitanja poput onog ko oblikuje istoriju filma, bilo zvaničnu ili porodičnu.
To slepilo, pak, proishodi iz zanosa čije su preostale manifestacije daleko uspešnije artikulisane. Romantična ideja o filmifikaciji stvarnosti, bivstvovanju u formi lepih pokretnih slika koje čuvaju samo srećne trenutke, gde čak i strogi pater familias postaje nežni otac, vrhunska je pohvala filmu i njegovoj snazi da preotme, preokrene realno i vrati ga onakvim kakvim bismo ga rado nastanili. Medij kod Bonzela otuda više nije samo posrednik života, već kategorija kroz koju se život misli, što naročito korespondira sa današnjim trenutkom i narativizacijom svakodnevice putem društvenih mreža, te dometima samoprezentacije i, uopšte, relevantnošću suprotstavljanja autentičnog insceniranom. Brojni snimci koji se ubrzano nižu uz šarmantnu muziku Benžamena Biolea, istodobno su arhaični (u razmerama 4:3, kao minijaturni slajdovi) i izuzetno savremeni u svojoj sličnosti sa brzopoteznim tiktok videima – različitog sadržaja i prirode, kratkog trajanja ponaosob, ali nesagledivi u lancu.
Teme porodičnih arhiva, video dokumentacije, pamćenja i sećanja svrstavaju se među dominantne u današnjem dokumentarnom filmu, ali Ljubav do besa zavređuje pažnju prvenstveno svojim raznovrsnim, hronološki sveobuhvatnim i vizuelno prijemčivim materijalom. Izvanredan osećaj za lepo nije svojstven samo Bonzelu, već i svakom poznatom i anonimnom autoru snimaka koji sačinjavaju film. Privrženost ovim slikama na momente hipertrofira u sentimentalizam, što se očitava u završnici filma ili, bolje rečeno, nemogućnosti da se film završi, želji da se doda još nešto… i još samo nešto… postupku koji je i sam u izvesnom smislu dirljiv.
Suština filma, njegovi kvaliteti i mane, skućili su se upravo u Bodlerovim stihovima ja volim besno i strasno: kada ljubav, bilo filmofilska ili senzualna, poprimi razmere besa, kada ju je nemoguće kontrolisati i obuzdati, pa se u zanosu i svevidi i obnevidi.
(Fotografije iz filma objavljena je uz odobrenje press službe festivala Beldocs.)
