Kritika filma EO

NASLOV: EO

REŽIJA: Ježi Skolimovski

SCENARIO: Eva Pjaskovska, Ježi Skolimovski

ULOGE: Etore, Ola, Marieta, Mela, Roko, Tako…

DRŽAVA: Poljska, Italija

GODINA: 2022.

TRAJANJE: 86’

EO – novi film Ježija Skolimovskog, nosilac nagrade žirija na Filmskom festivalu u Veneciji i nominacije Američke filmske akademije za najbolje strano ostvarenje, prikazan je na ovogodišnjem FEST-u u okviru selekcije FEST MASTERS. Inspirisan Bresonovim Baltazarom (Au hasard Balthazar, 1966), film prati magarca Ea (imena onomatopejskog porekla) koji otuđen od svojih vlasnika – članova cirkuske trupe i voljene akrobatkinje Kasandre – luta Poljskom i Italijom, upadajući pritom u različite prilike i neprilike.

Osim naslovnog lika i kontinuirane patnje kojoj je on podvrgnut, EO nema mnogo šta zajedničko sa Bresonovim ostvarenjem – osnovnim polazištem u konstruisanju sveta oko magareta. Na nezahvalan zadatak, s obzirom na neizbežno poređenje sa velikim uzorom, Skolimovski ne odgovara uspešno. Religijska simbolika Bresonovog Baltazara zamenjena je aktivističkom retorikom koja se kristališe kao ideja vodilja i kojoj se upodobljava ritam filma rastrzanog između potrebe za nedorečenošću, odnosno kontemplativnim otklonom, sa jedne, i potrebe za iskazivanjem nedvosmislenog stava, sa druge strane. Dihotomija priroda (životinje) – civilizacija (čovek) formulisana je dosledno i bez mnogo prostora za simbiotska tumačenja: upliv prirode u civilizaciju ograničen je na klanice, bunde, akvarijume i životinjske farme, koji skupa ukazuju na sve vidove ljudske prevlasti. Putujući naizmenično šumama i gradovima, Eo se susreće sa likovima koji ga neretko tretiraju bez imalo humanosti – te vrednosti kojom se čovek često preko mere diči. Mnogi od njih dati su pritom samo na nivou skice, kroz najgrublje stereotipe: aktivisti za prava životinja površni su i u svojoj zagriženosti za velike ideje (odnosno u spasilačkom samoljublju) kratkovidi za sudbine pojedinačnih primeraka vrste, navijači su agresivni i spremni da svoju iracionalnu mržnju usmere ka ma kome, pa čak i magaretu, vozač kamiona prizeman je i predatorski nastrojen, italijanski sveštenik-otpadnik saosećajan, ali dekadentan (cameo Izabel Iper krajnje je nesvrsishodan i neelaboriran). U takvoj strukturi beskrajno probijanje Ea kroz šumske predele moglo bi biti trenutak predaha da i tamo ne vladaju opasnosti na koje on kao pripitomljeno dete cirkusa nije pripremljen. Ova estetska i kontemplativna odmorišta među scenama koje pretenduju da ponude presek stanja poljskog (pa i evropskog) društva, predstavljaju vizuelno impresivne, ali značenjski nedefinisane, pasaže. Totali šuma, snimljeni kamerom u stalnom pokretu i prevučeni crvenim filterom uvode, za razliku od Bresonovog Baltazara, prespektivu životinje. Pa ipak, osim Eove naslućene nesnađenosti, takav izbor ne sugeriše mnogo šta, ostajući pre bezrazložni i samim tim u kontekstu celokupnog ostvarenja neefektni stilski manevar, nego sugestivni postupak (čime se i vizuelni potencijal gotovo potpuno gubi).

Ako je Breson od Baltazara želeo da načini nešto poput biblijske parabole (uključivanjem celokupne novozavetne simbolike magarca) i u skladu sa tim, od rođenja i krštenja kojim mu je dato ime jednog od trojice mudraca, pa do smrti u centru stada Božjeg, prikazao život trpljenja, dotle je Skolimovski naumio da osavremeni izvore magareće patnje i u što kraćem roku raskrinka (opštepoznate) višestruke dimenzije eksploatacije životinja. Tako se Bresonov svet u malom kod Skolimovskog razjedinio na fragmente koji je trebalo da saberu vrlo različite i nimalo razrađene društvene grupe i njihove karaktere. Površnost je, stoga, u sudaru sa velikim ambicijama usitnila film do razmera albumskih sličica bez čitljive namere i funkcije. Krupni planovi Eovog lika pritom gotovo da iznuđuju empatiju koju film kao celina (ukoliko na to uopšte pretenduje, budući da mu pretenzije nisu u potpunosti jasne) nije u stanju da proizvede upravo usled neumerene, a neprikrivene želje za ostvarivanjem tog efekta. Čak ni aluzije, omaži i citati koje evropska kritika u njemu prepoznaje (uključujući širok spektar referenci od donkihotovskog motiva vetrenjače do tehnologije i vizuelnih rešenja nalik onim iz 2001: Odiseje u svemiru) ne uspevaju film da oslobode banalnosti, naprotiv – dalje ga u nju uvlače, s obzirom da su nepromišljeni i često tautološki. Pikarsko putovanje magarca koji sam nije pikarski lik – budući uglavnom u trpnom stanju – transformiše se, pod dejstvom izuzetno pojednostavljene, a opet nejasne koncepcije, u minijaturni aktivistički defile.

Sudbina životinja u savremenom svetu obeshrabrujuća je, prvenstveno zahvaljujući delovanju ljudskog faktora, ali EO – na razmeđi neispunjenih težnji ka artizmu i aktivizmu – ne uspeva da artikuliše nijedno značenje. Odstupajući od začudnosti ranijih međunarodno priznatih dela poput Deep End (1970), Skolimovski ovoga puta filmom snimljenim, kako se u odjavnoj špici navodi, iz ljubavi prema životinjama i prirodi ne donosi mnogo ni životinjama, ni prirodi, ni filmskoj umetnosti.

(Naslovna fotografija iz filma EO objavljena je uz odobrenje press službe FEST-a.)