Kritika filma Troje

NASLOV FILMA: Troje

SCENARIO: Katarina Nikolić i Petar Pašić

REŽIJA: Petar Pašić

ULOGE: Igor Đorđević, Marina Ćosić, Damjan Kecojević, Ana Radanović, Natalija Radanović, Danica Radulović, Dejan Tončić, Milica Vrzić

TRAJANJE: 97’

DRŽAVA: Srbija

GODINA: 2023.

Ivan (Igor Đorđević) je maskota današnje više klase, bez ambicija, postavljen od strane odsutnog oca na visoku funkciju u firmi za koju se nikad ne sazna čime se bavi. On je dobar otac, ako dobar na filmu znači da nakon noći pijančenja i besnog seksa sa nepoznatom devojkom u toaletu kluba, prvo što uradi kad uđe u kuću je da pomiluje svoje dve ćerke dok spavaju. Vera (Marina Ćosić), Ivanova žena i majka njegove dece je mlada, ambiciozna arhitektkinja koja radi sa Ivanovim dugogodišnjim prijateljem Aleksandrom (Damjan Kecojević). Od noći Ivanovog i Verinog upoznavanja, kojoj je prisustvovao i Aleksandar, njih troje su nerazdvojni. Zaplet se otkriva kada Aleksandar pita Ivana da ima seks sa Verom i njim. Mada ga pita u šali, jasno je da se ne šali, ali ne i da li on želi Veru samo za sebe. 

Najveći problem filma Troje, novog ostvarenja Petra Pašića prikazanog na 51. izdanju beogradskog FEST-a, leži u slabom scenariju. Ni u jednom trenutku se ne razume kakva se to bitka vodi u Ivanu. Da li je seksualni zavisnik ili hiperseksualna osoba koja vara ženu jer je dokon, neostvaren čovek srednjih godina? Nejasno je da li on svoj odnos prema ženama doživljava kao problem ili rešenje. Težeći realističnom prikazu života više klase, koscenaristi Katarina Nikolić i Petar Pašić ne uspevaju da taj život pokažu dovoljno precizno da bi se razumeli problemi likova. U takvoj postavci još je teže osetiti bilo kakvu empatiju. Ono što je na početku Pašićevog filma delovalo kao misterija do kraja se otkriva kao pregršt nejasnih motivacija i neodređenih karakterizacija. Dijalog je neobrađen i beživotan, što se najčešće oseti kad mlađi deo glumačke postave bezuspešno pokušava da ga oprirodi.

Muzika Nemanje Mihajlovića je nadahnuta, grandilokventna, puna kontinuiranih talasnih uspona, dovoljna da podrži potapanje ratnih brodova i bitke epskih proporcija. Nažalost, u ovom slučaju je uzalud utrošena na mnogostruke krupne planove zbunjenog/uzbuđenog/zabrinutog lica Igora Đorđevića. Herkulijanski je uspeh što Đorđević, i pored apsolutne neodređenosti situacija u kojima se nalazi, uspeva da ostane uverljiv.

Damjan Kecojević takođe uz osmeh i zapaljenu cigaretu održava glavu iznad vode, i protiv svih uslova (bez jasne motivacije ili cilja) gradi misteriozan lik vredan pažnje. Marina Ćosić ima najtežu ulogu: kao objekat požude smešten u centar svih odnosa, opterećena je ispraznim scenama (prepričavanje sna, traženje muža po krevetu i kući) i dijalozima, koji umanjuju efekat njene inače harizmatične pojave, naročito upečatljive u scenama zavođenja, gde Ćosić vešto balansira između erotskog naboja i zaigranosti. Milica Vrzić, u ulozi Aleksandrove devojke Nataše, uspeva da stvori prostor za sebe, uprkos generički napisanom liku koji podseća na protagonistkinje domaćih TV komedija zainteresovane isključivo za šoping.

Za izgled filma sve zasluge preuzima direktor fotografije Vladan Janković, koji Troje diže na visok estetski nivo. Uz pomoć vidno kvalitetne opreme i ozbiljne postprodukcije, film nudi dinamične slike, kompozicije koje stoje u kontrapunktu sa tekstom ili radnjom scene. Kada je kamera mirna, Verino lice postaje izražajno, zavodljivo i dramski privlačno naspram Aleksandra koji pokušava da se obuzda kraj nje. Kamera, međutim, u najvećem broju scena nije mirna, već se služi gotovim rešenjima u kojima se slika nekontrolisano trese u pokušaju da, kao i neprikladna upotreba muzike, gledaocima telefonira težinu dramske situacije i stvori osećaj fizičke mučnine.

Likovi su uglavnom pasivni, do te mere da su – ako izuzmemo seks – najaktivniji trenuci pranje jednog tanjira, jedenje paste ili korišćenje mobilnog telefona. Estetizacija pasivnosti kulminira u prikazu Vere koja, izuvena, na podu kancelarije, nadgleda gotove planove projekta o kom se konstantno govori. Studenti Arhitektonskog fakulteta mogu mirne glave da obustave blokadu kada shvate kakva ih lagodna, izuvena budućnost čeka.

Svet filma Troje postavljen je tako da izgleda kao da niko ko u njemu obitava, ma koliko deklarativno preduzimljiv, ništa ne radi. Rezidenti Pašićevog filma su generalizacije srpske savremene više klase, koja će, dostignuvši vrhunac performativnosti, možda i uspeti da se prepozna u ovom industrijskom proizvodu.

(Naslovna fotografija iz filma Troje objavljena je uz odobrenje press službe FEST-a.)