U subotu, u novoj zgradi Jugoslovenske kinoteke, kao deo Francusko-srpskih filmskih susreta, održan je panel pod nazivom Međunarodne koprodukcije i partnerstva Francuske i Srbije. Na panelu je istaknut potencijal, kao i primeri realizovanih i budućih koprodukcija između dve kinematografije uz učešće predstavnika Francuskog Fonda za kinematografiju CNC (Žilijen Ezano), eminentnih producenata iz Francuske i Srbije (Janja Kralj, producentska kuća KinoElektron; Jelena Mitrović, producentska kuća Baš Čelik i Miroslav Mogorović, producentska kuća Art&Popcorn) i direktora Filmskog centara Srbije (Boban Jevtić). Žan-Baptist Kuzin, direktor Francuskog instituta u Srbiji, održao je uvodno izlaganje, a ujedno je bio i moderator panela. Francusko-srpski filmski susreti su održani na inicijativu Francuskog instituta Srbije, u organizaciji Festivala autorskog filma i uz podršku Filmskog centra Srbije i Jugoslovenske kinoteke.
Žan-Baptist Kuzin, direktor Francuskog instituta u Srbiji, na samom početku je istakao da su koprodukcije u tesnoj vezi sa identitetom film, ta da mogu pozitivno da utiču na kinematografije manjinskih učesnika. Istaknut je primer čuvenog francuskog filma Čudesna sudbina Amelija Pulen koji je pozitivno uticao na filmsko tržište u Nemačkoj, pošto je ova zemlja bila jedan od koproducenata i pošto je u njoj rađena postprodukcija tog ostvarenja, te je sveukupnom zaradom na nemačkim bioskopskim blagajnama, ovaj hit, delom smatran i nemačkim filmom, doprineo zaradi i vidljivosti nemačkog filma.
Direktor Filmskog centra Srbije Boban Jevtić posmatra koprodukcije kao biznis model, posebno u kontekstu postjugoslovenske rascepkanosti tržišta nekada zajedničke države. U današnje vreme filmski projekti ne mogu da sastave potrebne budžete ako nemaju pomoć od jednog ili dva koproducenta. Srbija u prethodnih desetak godine, istakao je Jevtić, nije davala dovoljno novca za koprodukcije. To se sada menja, i to je veoma važno jer postoji prećutni koncept reciprociteta kada je finansijska podrška filmovima iz drugih zemalja u pitanju; u prethodnom periodu je izdvojeno oko 600 hiljada evra za manjinske koprodukcije, a reč je o ukupno deset projekata, od kojih se tri tiču dokumentarnog filma. U planu je da se budžet regionalnog fonda SEE Cinema Network, koji čine Grčka, Kipar, Makedonija, Rumunija, Bugarska, Albanija i Srbija, uz poslednjih godina donekle pasivizirane Hrvatsku i Sloveniju, poveća sa 10 na 100 hiljda evra po državi-učesnici. Pored saradnje sa zemljama bivše Jugoslavije, kao što su Slovenija, Hrvatska i Makedonija, Srbija je učestvovala u manjinskim koprodukcijama sa Nemačkom, Rumunijom, Francuskom… Uspostavljanje kontakata i saradnja, tzv. netvorking, veoma je bitna komponenata ove priče. U vreme SFRJ bilo je 16 koprodukcija sa Francuskom. U poslednje vreme treba istaći filmove: Kad svane dan, Krugovi, Neposlušni, Besa i dokumentarni film Druga strana svega Mile Turajlić koji je trenutno u fazi izrade. Ovaj susret je, dodao je Jevtić, početak upoznavanja u sektoru koji se stalno menja, a ono što Filmski centar trenutno može da učini je da naglasak stavi na promociju ovog tipa saradnje i na obrazovanje zainteresovanih za učešće na inostranim fondovima. On je naglasio da će uskoro (u Roterdamu) biti nova Evropska konvencija o koprodukcijama, po čijim odrednicama se udeo za manjinske produkcije spušta sa 10 na 5 procenata, dok će u slučajevima bilateralnih produkcija taj postotak umesto sadašnjih 20 sada iznositi 10 odsto, što dodatno stimuliše manje države, manje fondove i filmska tržišta za ovaj vid saradnje.
Žilijen Ezano, predstavnik Francuskog Fonda za kinematografiju CNC, podsetio je na genezu koprodukcija u Francuskoj. Sve je pocelo je 1950-ih i saradnjom sa Italijom. Danas Francuska ima bilateralne filmske odnose sa 50-60 zemalja u svetu. Polovina od ukupnog broja francuskih filmova danas su manjinske ili većinske koprodukcije. Francuska podržava strane autore, a od svega je najvažnija želja za zajedničkom saradnjom. Cilj koprodukcija nije tzv. euro-pudding, već su koprodukcije dobre ako se dešavaju iza kamere, ako ne remete viziju autora. Prednost koprodukcije je da se stranom autoru pruži mogućnost da predstavi univerzalnu filmsku priču. Apsolutna univerzalnost je ključ. Koprodukcija daje potencijal prometa filma koji je veći od prometa produkcija koje su striktno nacionalne. Postoje i prirodne koprodukcije, kao što su one između Francuza i Belgijanaca. Izraelska kinematografija se, na primer, nakon sporazuma iz 2002. godine, dodatno razvila u saradnji sa Francuskom. Ali, taj odnos je neuravnotežen i jednosmeran. Francuska daje sredstva, ali ne postoji reciprocitet. Velika Britanija je izašla iz Euroimagesa i sada stvara filmove van koprodukcija. Koprodukcije sa Kinom su dinamične i sve češće, uz podosta specifičnosti, koje su odraz zahteva kineske strane, završio je ovaj svoj deo izlaganja Ezano.
Producentkinja Jelena Mitrović je istakla da su od 15 filmova koje je producirala bar 10 koprodukcija. Besa i Krugovi su primer filmova većeg budžeta koji su rađeni kao koprodukcije u kojima je učestvovalo više zemalja. Srpski deo u ukupnom budžetu je najčešće 20-25 procenata. Zato se u srpske koprodukcije uključuje više zemalja. Jelena Mitrović je istakla da je veoma važno da se zadrži srpski identitet filma. Umetnička sloboda reditelja koji režira film je njen primarni producentski cilj i ona nikako ne sme da se guši birokratskim propisima i nametima. Na Ateljeu Kanskog filmskog festivala, Krugovima je svojevremeno na pripala Arte nagrada za najbolji projekat. To je ubrzalo i olakšalo produkciju ovog filma. Francuski kreativni input u Krugovima su, na primer, bili šminka i specijalni efekti, muziku je komponovao Mario Šnajder iz Nemačke. Za projekte od milion evra i više, koprodukcije su jedini način da se zaokruži finansijska konstrukcija. U slučajevima filmova sa iole ambicioznije postavljenim budžetima, naši producenti se prvenstveno okreću regionu, ali i Francuskoj, kao i, od skora, nordijskim zemljama. Fondovi kao Euroimages vole da imaju manjinskog koproducenta iz manje zemlje, zato što to daje šarm projektu. Jelena Mitrović je istakla da su u ovom trenutku, osim lokacija i izvanredne potkovanosti tehničara na filmu, adut Srbije i nedavno uvedeni podsticaji, odnosno, mogućnost povraćaja do 20 % uloženog/potrošenog novca.
Janja Kralj je rekla da je KinoElektron učestvovao u nastanku devet koprodukcija. Ona je napomenula da smatra da često saradnici iz kreativnog dela ekipe, oni koji dolaze iz zamalja manjinskih koproducenata, mogu da doprinesu kvalitetu filma. Istakla je slučaj ostvarenja Ordinary People, gde su montažer i direktor fotografija Francuzi. Bitan je umetnički input koji može doći iz druge zemlje. To ne umanjuje nacionalni identitet, ali samo kad nije nametnuto. Jelena Mitrović se saglasila sa ovim i dodala da je filmove treba raditi isključivo sa saradnicima koji nisu nametnuti od strane koproducenata, i sa kojima je saradnja na obostrano zadovljstvo.
Miroslav Mogorović je rekao da se domaćim filmom može smatrati i film koji ne liči na domaći. Istakao je i da je poražavajuće što Javni servis nema želju da otkupi i prikaže filmove koje producirala država Srbija. Uz to je istakao i problem loše distribucije filmova. Sve se svodi na ličnu inicijativu i improvizovanje u prevazilaženju problema. RTS ne ulaže u srpski film i po Mogoroviću nema volju, želju i kapacitet da otkupi i emituje filmove za koje je država kroz svoje institucije odvojila novac. Pri takvom stanju stvari, producentima i filmskim stvaraocima ostaje jedino da iznova i iznova novim političkim nomenklaturama objašnjavaju šta znači koprodukcija i koliko je film važan. Ni kanali sa nacionalnom frekfencijom nemaju obavezu da ulažu u srpski film i da emituju domaće filmove, dok je to u većini drugih zemalja obaveza. Jevtić se nadovezao i objasnio da je se već duže vreme priprema predlog novog Zakona o audio-vizuelnim delatnostima. Godina 2017. će, dodao je, biti odlučujuća godina po tom pitanju, a postojeći Ugovor između FCS-a i RTS-a je korak u pravom smeru. Tim dogovorom RTS se obavezao da otkupljuje i da odvoji termin u svojoj programskoj šemi isključivo za domaći dokumentarni film, a tim novim zakonom o audio-vizuelnim delatnostima filmsko stvaralaštvo bi bilo finansirano kao što je u Evropskoj uniji – javni servis, nacionalni emiteri, kablovski operateri, bioskopski prikazivači, VOD platforme, svi bi oni bili obavezni da uplaćuju novac u budžet za film, a konkretan udeo RTS-a bi iznosio 1,2 %. To bi utrostručilo budžet koji trenutno imamo za kinematografiju. Mogorović je potcrtao i da, osim što je otežan sistemom finansiranja filma, kapacitet prodaje filmova je limitiran i world sales ugovorima, a sve i kad film bude otkupljen za prikazivanje u inostranstvu, nema čvrstih garancija da će biti i prikazan. Žilijen Ezano se tu nadovezao da postoji direktiva EU koja se tiče kvota, koje se, pak, često ne poštuje, a francuski TV emiteri na polju koprodukcija prednost daju ostvarenjima iz frankofonih zemalja, dok neki od njih (poput kriptovanih kanala, poput Canala Plus ili Orange-a) stupaju u koprodukcione odnose sa nezavisnim filmskim produkcijama.
Zoran Janković i Đorđe Bajić
foto: Đorđe Bajić