Intervju sa rediteljem i producentom Nikolom Spasićem
Nikola Spasić reditelj je filma Kristina, koji je domaću premijeru imao na nedavno završenom Festivalu autorskog filma u Beogradu. Još od svetske premijere, pa do sada, a verovatno i još duže, mreže i mediji vrve od Kristine i njenog četvoročlanog autorskog tima, koji pored Nikole, prema njegovim rečima, uključuje producentkinju i scenaristkinju Milanku Gvoić, direktora fotografije Igora Lazića i protagonistkinju Kristinu Milosavljević. Vrvela je i vrvi i Filmoskopija: Danilo Brakočević pisao je o Kristini još uoči svetske premijere, a ja sada sa Nikolom razgovaram o procesu stvaranja njegovog dela.
Nikola Spasić je multimedijalnu režiju završio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je trenutno i doktorand. Doktorat se tiče sinteze dokumentarnog i igranog filmskog roda.
Mislio sam da je za ovaj film to najbolji pristup, da se ta dva roda spoje tako da se vidi što manje razlike i da postane nebitno koji je to filmski rod. Većina filma je konstruisana i napisana, ali sam pravio procenu gde hoću da imam autentične dokumentarne scene. Regresoterapija na početku filma je stvarna, već sledeća scena susreta u hodniku je napisana.
Za način na koji film predstavlja i gledaocu približava lik Kristine, Nikola, u skladu sa vizuelnim identitetom filma, prigodno koristi reč „oslikavanje“.
Deluje distancirano i kao oslikavanje, ali to oslikavanje ide iznutra, oslikavamo njena unutrašnja stanja i osećanja. Nisam hteo da ona skida šminku i da je na taj način razotkrivamo. Hteo sam da komponujem iz Kristininog unutrašnjeg bića, da svi zajedno stvaramo i da imamo proces dolazaka do rešenja kakav se praktikuje u pozorištu. U ovaj film sam investirao sva prethodna iskustva, iz kratkih filmova, pozorišta, sa radija, iz dokumentarnih filmova. Hteo sam da istražujem kroz stvaranje. Činjenica da smo snimali pet godina mi je to i omogućavala, jer smo posle svakog bloka imali šansu da unapređujemo scenario i mislim da smo uspeli da izvučemo najbolje iz tog procesa.
Kristina obiluje scenama koje deluju poznato. O uplitanju i uticaju slikarskog stvaralaštva na proces stvaranja filma, Nikola kaže:
Tokom probnog snimanja, pre šest godina, desio se kadar u kom Kristina leži na krevetu kao Olimpija, dok je u drugom planu bila ikona. Taj kadar nam je bio uzorak za dalji rad. Krenuli smo da pričamo o impresionizmu, što je bila Milankina ideja, o seks radnicama koje su u francuskoj književnosti i slikarstvu tog vremena bile tretirane kao objekat u umetnosti. U istraživanju impresionizma i rekonstrukciji slika pojavio se i Sava Šumanović, koji je po povratku iz Pariza objedinio sva svoja iskustva u autentični stil koji je nazvao „Kako znam i umem”. Upravo na taj način sam i ja pravio ovaj film.
U kontrastu sa scenama ponajviše inspirisanim impresionističkim slikama stoje scene u kojima kroz opservacione kadrove na površinu isplivava voajerizam.
Znao sam da hoću da imam voajerski manir, sa ušuškanom kamerom, uvek iz iste pozicije, kada god smo u Kristininoj dnevnoj sobi. Napravili smo postavku svetla, kameru nismo pomerali, snimali smo neprestano, smenjivali likove i napravili nešto poput kastinga. Bilo je 15 ljudi tog dana, iako sam znao da mi neće trebati više od tri, četiri. Znali su da dolaze kod seks radnice, ali ne i kod koga tačno, niti da je Kristina transrodna osoba. Većina „klijenata“ je imala samo indikaciju za svoj lik, a dvojica, koji su na kraju ušli u film su imali i vrlo malo teksta. Kristina je bila u prozirnom negližeu, u čemu i inače dočekuje klijente. Ona je imala zadatak da radi po svom standardnom protokolu uz vrlo malo napisanog teksta. Te scene su praktično improvizacije zasnovane na stvarnom „protokolu“. Mislim da su autentične, iako su konstruisane.
Pored Kristine, koja u filmu evidentno igra sebe, i naturščika u ulogama klijenata ili Marka, u filmu se pojavljuju i profesionalni glumci, mahom poznati novosadskoj publici. O paralelnom rediteljskom radu sa profesionalnim glumcima, glumcima amaterima i naturščicima, Nikola kaže:
Najbitnije je bilo uspostaviti odnos poverenja, kod nekog je to išlo lakše, kod nekog teže, nezavisno od toga da li je glumac ili ne. Glumački je nemoguće da se dovedu u istu ravan, ali sam uspeo da ih približim koliko je najviše moguće. Sa profesionalnim glumcima morao sam da radim na svođenju glumačkog izraza, što nije bio lak posao. Neke stvari smo ponavljali mnogo puta. Dešavalo se i da ljudi koji su gledali film ne mogu da razluče ko su glumci, a ko ne, naročito kod strane publike. Za Mariju (Livia Banka, glumica Novosadskog pozorišta) se uglavnom misli da nije glumica, što za mene znači da je odlično uradila svoj posao.
Budući da razgovaramo o dokufikciji, transrodnosti i seksualnim radnicama, Nikolu nisam mogla da ne pitam za uticaj stvaralaštva Želimira Žilnika na Kristinu. O uticaju, Nikola kaže:
Pa, nema ga. Njegov rad cenim, ali naši filmovi su potpuno drugačiji. Svakako bih voleo da Žilnik pogleda film i da čujem šta o njemu misli. Na moj način razmišljanja o filmu su najviše uticali moji profesori Aleksandar Davić i Andrija Dimitrijević koji više nisu među nama. Mnogo sam naučio i od mog mentora Sabolča Tolnaia i profesora Vlatka Gilića, koji mi je predavao tokom doktorskih studija. Sabolč, Vlatko i Milanka su me ohrabrili da se više otvorim i nesputano stvaram.
Nikolu sam pitala i da li je u okviru autorske ekipe bilo straha – od eksponiranja Kristine i prikazivanja njenog identiteta i profesije, imajući u vidu da Srbija nije zemlja kojoj je transfobija strana.
Od samog početka i kroz čitav proces rada se nismo plašili. Kristina se prva nije plašila i nije imala problem da istupi javno, što smo videli već u njenim televizijskim gostovanjima pre nego što smo krenuli da radimo. Nešto što sam ja naučio kroz ovaj proces i što vidim kao ključ čitavog filma jeste da se ne treba plašiti – da se film napravi ovakav kakav jeste, bilo je neophodno da se niko od nas četvoro ne plaši. Zato sam se šalio, kada smo selektovani u Hrabri Balkan (program Festivala autorskog filma), da smo tada i zvanično dobili potvrdu svoje hrabrosti.
U društvu poput našeg, dobrim delom polarizovanom i netolerantnom, u kom ako nisi za onda si protiv, u kom je pomirenje znak slabosti, Kristina i Kristina donose mesto skladnog susreta dva tradicionalno nepomirljiva pojma: religije i transrodnosti.
Kristina je u ovom filmu simbol svih onih koji su drugačiji i na neki način odbačeni. Ona je osoba koja miri mnogo toga naizgled nepomirljivog, i upravo to nam je bilo najinspirativnije: da se zapitamo da li zaista postoje nepomirljivi pojmovi ili se u nepomirljivosti kao društvo osećamo sigurnije, što zvuči paradoksalno ali taj paradoks živimo.
Naposletku, vraćamo se medijskoj vrevi.
Mislim da naš film ima više slojeva čije čitanje zavisi od prethodnih iskustava, znanja i senzibiliteta, ali da funkcioniše i na bazičnom nivou praćenja priče. Napravio sam film koji izlazi iz uskih filmskih krugova, koji može da komunicira široko i koji otvara pitanja i nudi dijalog. Na nama je budemo prisutni, da radimo Q&A, da budemo u medijima, koliko god to možda ne bilo blisko našim karakterima privatno. Svetska prava za film ima distributerska kuća Reason8 iz Londona, a PR filma u svetu je poznati publicista Lucius Barre iz Njujorka. Mi smo isključili iz ugovora prava za Balkan, tako da na tim teritorijama sada sami radimo distribuciju i PR, i rekao bih da se ne snalazimo loše. Ja verujem da su distributeri već shvatili kakvu ovaj film ima moć i koliko se dopada širokoj publici, jer tek sa ozbiljnom distributivnom mrežom i adekvatnim medijskim tretmanom, ovaj film će doživeti svoj puni sjaj, i kada se to desi, odnos ljudi prema autorskom filmu u Srbiji neće više biti isti.
(Naslovna fotografija: Nikola Spasić. Fotograf: Leonardo Rojas.)
