Uoči beogradske premijere na Festivalu autorskog filma, reditelj/scenarista Dane Komljen otkriva neke od tajni svog dugometražnog prvenca koji je od premijere u Lokarnu pa do danas prikazan na više značajnih svetskih festivala.
Koliko je višegodišnji rad na kratkim filmovima pomogao prilikom formiranja tvoje specifične filmske poetike? Kako se prvo dugometražno ostvarenje, Svi severni gradovi, nadovezuje na ono što si do sada radio?
Dok sam pripremao Sve severne gradove, napravio sam tri kratka filma. Svaki od njih se bavi samo jednom stvari koja se pojavaljuje i u Svim severnim gradovima. U jednom je tu Boban Kaluđer, u drugom lokacija, u trećem priča o Vili Amaury. Nadovezivanje je tu kroz ponavljanje tema. Opet, danas mi je neko rekao da ga Svi severni gradovi podsećaju u svojoj strukturi na Sitnu pticu, u načinu na koji se film razvija i kako uvodi jedan po jedan novi element. Višegodišnji rad na kratkim filmovima je meni bio bitan zato što je bio višegodišnji. Imao sam vreme da radim različite stvari, da se krećem raznim putevima. Osim toga, kratki filmovi nisu za mene proba za ovaj ili neki drugi dugi, oni su filmovi za sebe.
Svi severni gradovi su prikazani na festivalima u Kotbusu, Sarajevu u Lokarnu. Kakve su bile reakcije publike/kritike i šta očekuješ od beogradske premijere na FAF-u? Da li domaća publika poseduje senzibilitet za jedan naglašeno autorski, art-house film?
Do sada sam susreo svašta – od potpune nezainteresovanosti, odbijanja i „čemu ovo” pitanja, do neverovatnih izjava oduševljenja. Mene naravno zanima kako će film biti doživljen u Beogradu. Zbog ideje SFRJ koja je prizvana u filmu svako prikazivanje na nekadašnjoj teritoriji donosi posebnu perspektivu publici. S druge strane, u sali će biti prijatelji od kojih su mnogi bili na ovaj ili onaj način povezani sa Svim severnim gradovima. Ovaj film ne zahteva nikakav poseban senzibilitet, naprotiv, dovoljno mu je prići otvoreno, bez pretpostavki šta film treba da bude, kako treba da se kreće, šta treba da sadrži, i sve će biti u redu, stvari će se desiti.
Objasni nam genezu nastanka ideje za film… Zašto si se latio baš te teme i šta sa ovim filmom želiš da postigneš? Šta je ono najvažnije što želiš da preneseš gledaocima?
Pre nekoliko godina, kampovao sam na obali Jadrana sa onim koga sam tada voleo. Tokom jedne od šetnji, nabasali smo na napušteni hotelski kompleks. U jednom od bungalova videli smo tragove onih koji su tu bili pre nas – plastične boce, jastuke, cipele. „Možda treba da postavimo šator ovde”, rekao je jedan od nas. „Možda ne treba da odemo odavde”, rekao je drugi. To mesto je prizvalo mogućnost da, iako napušteno, može biti ponovo iskorišteno, u nedogled. Takođe, to mesto je deo istorije zaboravljenih snova XX veka. Nalazi se na ivici Crne Gore, u blizini granice sa Albanijom. Kompleks je privatizovan i njegovo rušenje je u toku. Detoniranje hotela sam zabeležio u Našem telu. Nalazi se na margini prostora i vremena, smešten pored novonastalih državnih granica, ostatak onoga što je nekada bila Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Godinu kasnije, poželeo sam da vidim dva muškarca u tom prostoru, u odnosu koji ne može biti imenovan. Dva muškarca koji nisu otac i sin, koji nisu dva ljubavnika, nisu dva prijatelja, nisu dva brata. Kada upoznate nekog novog, u tom počinjanju postoji mogućnost da vaš odnos postane bilo šta. Svaka moguća budućnost može biti vaša. Hteo sam da vidim šta će se desiti kada se taj utopijski trenutak rastegne ne bi li prigrlio što više toga. Obećanje utopije u susretu, obećanje utopije u tom prostoru. Moj otac je umro pre gotovo deset godina, ovo je takođe bio način da budem ponovo sa njim, sa onim koji nije tu.
Kako je protekao odabir glumaca? Da li je bilo dilema ili teškoća?
Ovde uopšte nije bilo govora o odabiru glumaca, prosto zato što nisam birao između Borisa i Bobana i nekog trećeg i četvrtog, a i zato što nijednog od njih dvojice ne doživljavam kao glumca. Hteo sam da radim samo sa tim ljudima.
Sa Kaluđerom si već radio na kratkom filmu Višak vetra, po čemu se ova nova saradnja izdvaja?
Kada sam upoznao Bobana, on je rekao da bi hteo da radimo film zajedno. Ovaj film je moj odgovor na njegovu želju. Višak vjetra je bio film koji smo napravili kao početak tog zajedno, da bismo proverili šta i kako, da bismo se osećali lagodnije jedan pred drugog dok pravimo film.
Da li je bilo teško obezbediti učešće Borisa Isakovića za jedan ovako ličan, kameran film?
Sa Borisom sam odavno hteo da radim i imao sam ga u vidu za jednu drugu ideju koju sam u međuvremenu napustio. Mene kod Borisa ne zanimaju njegovi glumački kvaliteti, koji su izuzetni i neosporni. Mene Boris prosto zanima kao čovek, na isti način na koji me Boban zanima. Shodno, Borisa sam pitao da bude u ovom filmu pre četiri godine, u trenutku kada nismo imali nikakav budžet. Mislim da mu je to ulilo poverenje, moja želja da on bude u filmu, iako gotovo nikakva struktura nije tada bila tu. Prema Borisu imam samo poštovanje što je pristao na nešto što je u ovolikoj meri drugačije.
Da li je od početka postojao plan da treću ulogu u filmu poveriš samom sebi ili je u pitanju splet okolnosti?
Kada mi je postalo jasno da će i snimanje filma ući u film, odlučio sam da sebe uvedem i u priču filma. Ovaj film je struktuiran kao šetnja. Od šatora do sobe, od sobe do bungalova, od bungalova do celog kompleksa i onda sve dalje i dalje. Korak po korak. Pravljenje filma nije moglo da se pojavi samo od sebe. Trebalo ga je nekako uvesti. Zato sam ja tamo.
SVI SEVERNI GRADOVI na FAF-u:
Dom omladine Beograda / 30. 11. u 10:00 / 1. 12. u 19:30;
Dom kulture Studentski grad (velika sala) / 2. 12. u 18:00;
Dvorana Kulturnog centra / 2. 12. u 16:30;
Bioskop Fontana / 2. 12. u 17:00;
Dom kulture Palilula / 4. 12. u 21:30;
Zgrada Kinoteke, Uzun Mirkova 1 (mala sala) / 2. 12. u 20:00.
Razgovarao: Đorđe Bajić