Kritički pregled selekcije Srbija/region festivala Filmski Front
Korenite promene su ono sa čime se ukoštac hvata sedamnaest igranih filmova selekcije Srbija/region Filipa Markovinovića na ovogodišnjem, dvadesetom po redu Filmskom Frontu, održanom od 27. do 30. oktobra u Novom Sadu. Pod sloganom „Back to the roots“, ova selekcija bogata je ostvarenjima koja prikazuju surov svet u kome nežnost, poput nade iz Pandorine kutije, može doći samo na kraju, nakon temeljnog i dubokog kopanja po ljudskoj psihi i društvenim strukturama, kao olakšanje ili finalna kazna. Kad se dogodi da poneki film ima optimističko-onirički potencijal, brzo je zatrpan realizmom kako na narativnom tako i na audio-vizuelnom planu. Čak i sa ovako mračnom postavkom, selekcija je uzbudljiva i na momente iznenađujuća.
Kao najkraći film u selekciji ističe se Draga? (Danilo Pantović, Maša Đorđević, 2021, Srbija, 4’) koji u samo četiri minuta uspeva da izvede jasnu studiju lika, beogradsku verziju mladog Američkog psiha koji prati izabranicu svog srca. Sa dobrim tempom i bez narativnog meandriranja, ovaj tonalni iskorak (crni humor, blagi horor) stoji usamljen naspram ostalih, dužih filmova u selekciji.
Nije zima za komarce (2022, Hrvatska, 28’), koji je Josipu Lukiću i Klari Sovagović doneo glavnu nagradu Filmskog Fronta, prati tridesettrogodišnjeg Karla (Josip Lukić) koji povremeno vodi razgovore sa prijateljima. Iako je jasno da je naviknut (možda osuđen) na samoću, Karlo se trudi da istraje u socijalnim interakcijama, spreman da diskutuje o brojnim temama, više ili manje uspešno. Lukić nosi ovaj film na svojim leđima, njegova harizmatična nespretnost pleni, ali je i dozirana iz scene u scenu. Razgovori deluju gotovo potpuno improvizovano, kao da se kamera slučajno našla u sobi da ih zabeleži. Direktno referisanje na Lerija Dejvida i njegovu seriju Bez oduševljenja, molim je ključ za čitanje ove komedije neprijatnosti.
Žiri u sastavu Maša Seničić (scenaristkinja), Goran Nikolić (reditelj) i Marko Đorđević (reditelj) specijalnu nagradu dodelio je filmu Jovana Dimoskog Krotki (2021, Srbija, 22’) o maloletnim delinkventima sa Labudovog brda među kojima Lukica (Čubrilo Čupić) pokušava da pronađe svoju drugaricu Saru (Anita Ognjanović). Potraga ga dovodi u srce kriminalne organizacije, gde su Dimoski i scenaristkinja Aleksandra Jovanović okrenuvši paradigmu dame u nevolji, postavili Saru kao defakto heroja priče. Lukici tako ne preostaje ništa drugo nego da se sasvim prepusti poroku, zaneseno i nežno igrajući u kafani i grleći Saru u sceni koja svojim kontrapunktom podseća na ples Olivere Katarine i Bekima Fehmijua u Petrovićevim Skupljačima perja (1967). Ova melodrama beogradske periferije donosi nam spoj dobro poznatih motiva – mladi, kriminal i seks, ali uspeva da uvede i note nežnosti u neočekivanim trenucima uspešno povezujući naslov filma sa sadržajem. Denis Murić, koji igra Lukicinog prijatelja, postavlja se kao pravi partner u sceni, uvek ostavljajući prostora za reakciju Čupiću, što doprinosi celokupnom kvalitetu Čupićeve debitantske uloge.
Drugi dan projekcija srpske i regionalne selekcije ipak je protekao u znaku kreacija Anite Ognjanović, koja je pored Sare iz filma Krotki, zapaženu ulogu ostvarila i u Delovima tela (2021, Srbija, 19’) Svetislava Dragomirovića. U filmu nastalom na osnovu istoimene kratke priče Lane Bastašić, Ognjanović tumači povučenu ćerku koja pokuša da ubije oca kako bi zaštitila majku. Naspram Sare, besne, preduzimljive, odlučne devojke, Anita (uloga nosi isto ime) je tiha, zabrinuta, anksiozna devojčica koja mnogo okleva pre nego što donese odluku. Sa dva reditelja i dva potpuno drugačija pristupa filmu, Ognjanović ne samo da pokazuje raspon svojih mogućnosti već i glumački kvalitet da u različitim procesima ostvari jednako upečatljiv rezultat.
Zastrašujuće snažne transformacije ostvarila je i Lana Barić koja u Carpe Diem! (Filip Antonio Lizatović, 2022, Hrvatska, 13’) igra vlasnicu pansiona na hrvatskom primorju opsednutu bukom koja dolazi iz drugog, obližnjeg pansiona. Barić od faktora uništenja dolazi do uloge spasiteljke, u mikro-svetu koji ženi daje vrednost samo nakon dokazane korisnosti. Videvši je u tom filmu, a uz dovoljan vremenski razmak od dva projekciona dana, stiče se utisak da je potpuno neprepoznatljiva kao Željka iz filma Snjeguljica (2022, Hrvatska, 15’) koji je ujedno i režirala. Snjeguljica nije moderna bajka po uzoru na originalne priče braće Grim, ali zadržava njihov element horora, savršeno prepoznatljiv u eksplozivnom ekspres-loncu života današnje domaćice. Polazeći od specifične, neme protagonistkinje koja je pronašla sreću među drvosečama i čistačima snega, Lana Barić uspeva da jakim simbolima, ali bez metafora, maestralno prikaže predistoriju žene u kojoj sitne ali konstantne netrpeljivosti života domaćice u toplom porodičnom domu kulminiraju samopovređivanjem i begom u planinu.
Vešta glumačka ekipa može se videti i u kratkoj duodrami Četvrtak (2022, Hrvatska, 12’) scenariste i reditelja Borisa T. Matića. Iva Babić i Antonio Nuić igraju par koji se teško snalazi u održavanju zajedničkog doma u uslovima pandemije. Pored uspešno izgrađenih likova, kadar je često snimljen iz nepredvidivog ugla, što u mnogome doprinosi dinamici filma, mada mu se može zameriti upotreba shaky cam-a za uspostavljanje osećaja nervoze, što dolazi kao protivteža preciznoj glumačkoj igri. U sličnom globalnom kontekstu postavljen je i film Mar (Milorad Milatović, 2022, Crna Gora, 22’), u kom mladi par (Maja Čampar i Aleksandar Gavranić) odlučuje da zbog otežanih uslova života, Mariju, sestru devojke i osobu sa pervazivnim razvojnim poremećajem, prebaci u svoj stan. Pre nego što to urade, njih troje odlaze na izlet na kome se mora rasčistiti jedna poslednja stvar. Scenarista Ilija Đurović neko vreme uspeva da zadrži informaciju o čemu je reč, dok se ne ispostavi da govore o bivšim partnerima i da je to ono što može ugroziti njihovu vezu i Marijin premeštaj. Mar je najnadahnutiji kad prikazuje Mariju u prirodnom okruženju, u blizini vodopada, u miru, sliku daleku od svakodnevnog moralizatorstva.
Kvalitet filmske slike upečatljiv je u ostvarenju Marije Apčevske Severni pol (2021, Severna Makedonija, 15’). Film snimljen na šesnaestomilimetarskoj traci i vizuelno svakako odstupa od svih drugih u ovoj selekciji festivala Filmski Front. Margo (Antonija Belazelkoska), pod indirektnim pritiskom svog okruženja i vršnjakinja želi da privoli svog dečka na intimni odnos. Iako se vidi da je njemu stalo do nje, njena ga upornost i insistiranje udaljavaju, da bi na kraju potpuno odustao. Prikaz devojke kao konstantno izolovane ili na ivici svog društva pojačava pritisak da ona preduzme nešto i neće se oporaviti dok se ne opusti uz banalnu igru sa decom iz kraja. Naspram Severnog pola, Perike, kratki metar Angele Dimeske (2021, Severna Makedonija, 14’), slavi otkrivanje sopstvene seksualnosti i samosvesti, te postavlja tezu da jedino kroz transformaciju možemo upoznati pravog sebe. Jedini je film u selekciji koji prikazuje masturbaciju ne samo kao otuđenje i odvajanje od ostatka sveta, već tihu proslavu i konačno olakšanje.
Kršeći načela američkog komičara Vilijama Kloda Fildsa o radu sa decom (i životinjama), kratki metar Milije Šćepanovića Orlovsko gnijezdo (2022, Crna Gora, 18’) donosi priču o dva mala filmska fanatika (Plamen Brnović i Petar Kažić) i njihovom planu da ukradu kasete iz lokalnog video kluba, dok usput bivaju inicirani u svet muškaraca zaljubljivanjem u radnicu videoteke. Pažljivo izabrane lokacije, kostimi i rekviziti ali i muzika Igora Lazića Niggora doprinose uverljivosti prikaza epohe. Radnja je smeštena u poslednjih dvanaest sati pre početka Nato bombardovanja 1999. godine, a film je omaž jednoj generaciji, vremenu, drugačijem odrastanju, nošen šarmom likova i apsurdnošću njihovog problema. Tamo gde je jedan rat počeo, nastavlja se drugi, vraćanjem kroz vreme do 1991. projekcijom filma Fender (Bojan Radanović, 2022, Hrvatska, 22’). Fender prikazuje poslednje trenutke pred početak rata u Hrvatskoj, fokusirajući se na oca porodice mešovitog braka koji je Srbin i koji zna da mora da napusti porodicu i dom u malom hrvatskom selu ne bi li sačuvao sebe, ali i da ne bi svoje bližnje doveo u opasnost. Bez scena pretnji i zastrašivanja, film rekonstruiše jedan dan u detinjstvu njegovog sina koji ne razume događaje koji predstoje. Spram njegove želje za popularnom gitarom i bezbrižnim odnosom sa svetom stoje nedorečeni razgovori roditelja, svesnih da će svi preživeti samo ako život nastave razdvojeni.
Film 9-5 (Maša Šarović, 2022, Srbija, 21’) donosi uvid u savremeni stresni svet kopirajter industrije, u kome Sergej Trifunović kao razuzdani šef kompanije i Mladen Sovilj kao zbunjeni asocijalni radnik donose domaćoj publici poznate likove. Iako se u glumačkom izrazu ne izlazi iz komfor zone, rediteljka Maša Šarović istražuje mušku seksualnost na koju utiče duševno stanje subjekta i kritikuje ultraliberalni kapitalizam, uspešno povezujući erektilnu disfunkciju i anksioznost.
Koraci (Vuk Rađen, 2022, Bosna i Hercegovina, 17’) je ples glumaca i kamere smešten u mračni park huliganskog kraja teritorijalno podeljene Banjaluke, u noći kad dva brata pokušavaju da na miran način napuste neprijateljsku teritoriju. Snimljen iz jednog kadra, film odiše osećajem trenutnosti i nepredvidivosti. Sa kamermanom i snimateljem zvuka u konstantnom kretanju, Rađen opkoljava likove dok likovi opkoljavaju gledaoca. Kretanje nikad ne stvara osećaj fizičke mučnine već surovost neizvesnosti, držeći ishod priče uvek na ivici noža. Takođe pod okriljem mraka, In je ostala noč, (Anze Grcar, 2021, Slovenija, 8’) prati dvoje zaljubljenih, čiju šetnju pustim ulicama grada naglo prekidaju lopovi. Kada se mladić odluči da vrati ukradenu torbicu svoje devojke i u tom procesu počini strašan zločin, ne preostaje im ništa drugo nego da sedeći zajedno dugo razmišljaju o onome što se upravo desilo. Od poleta zaljubljenosti do udarca surove realnosti, promena u tonu srž je ovog ostvarenja.
Susret otuđenih bivših ljubavnika u Trebinju prožet telefonskim video snimcima sa davnog letovanja uspeva jednako uspešno da prikaže klaustrofobičnost života u manjem gradu i varljivu moć nostalgije. Kad zaboraviš juli (2022, Bosna i Hercegovina, 21’) Sare Radusinović koristi pesmu Bijelog dugmeta kao samoostvarujuće proročanstvo, kojem protagonisti, deterministički vođeni i svesni matrice, i dalje ne mogu da se odupru. Slična igra „meta-materijalom“ uočljiva je i u filmu Džonika rediteljke Ane Đurović (2021, Srbija, 20’) u kome dve drugarice, odskora srednjoškolke, leto provode beležeći njima bitne događaje digitalnom kamericom. Njihova fascinacija ovog leta je kasir Nikola, o kome devojke maštaju i koga snimaju u tajnosti. Veza između izmaštanog Džonike i realnog Nikole prilično je tanka, ali dovoljna da održi interesovanje jedne od drugarica kada se zvanično upoznaju. Džonika/Nikola stavlja na test snagu prijateljstva u periodu života kad je promena društva i okruženja svakodnevna. Korišćenje kamere niske rezolucije uspešno udaljava gledaoca od „realne“ slike sveta, gde se traži ostvarenje (sada nemoguće) ljubavi ili idealizuju oni koje ne poznajemo dovoljno.
Vraćanje korenima je nemoguće kao i povratak kući, promene su grube, brze i nezaustavljive. Ali u ovakvim selekcijama, klice novih glasova mogu da donesu svet u kome nežnost nije samo prevareno očekivanje, već preduslov za neophodne promene.
(Naslovna fotografija: prizor iz filma 9-5.
Fotografije: Filmski Front promo.)
