Poput brojnih aktera ovdašnjeg filmskog polja, Dejan Petrović dela na više frontova: vanredni je profesor na studijskom programu Filmska i televizijska režija i montaža na Akademiji umetnosti u Beogradu; osnivač i direktor Nezavisnog filmskog centra Filmart; predavač na Međunarodnom studentskom filmskom kampu Interakcija; producent, scenarista i reditelj. Petrovićev novi kratki dokumentarac „Prilagođeni“ (Adjusting, 2021) koji, nakon svetske premijere na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu (IDFA) i domaće na festivalu Beldocs, nastavlja zapaženu turneju, poslužio nam je kao povod za razgovor o njegovom dosadašnjem kreativnom i pedagoškom radu.

Počnimo pitanjem o metodi u poetičko-tematski srodnim filmovima „Prilagođeni“ i „Isti“ (2017). Imaš li ustanovljenu metodu rada i, ukoliko da, da li te i koliko slučajnosti navode da od nje odstupiš? 

Nisam od onih dokumentarista koji smatraju da dokumentarni film nastaje isključivo u montaži ili tokom snimanja, već sam mišljenja da je istraživanje izuzetno značajno. Kroz neposredan kontakt sa ljudima, kroz istraživanje situacija u kojima se nalaze ili će se naći potencijalni junaci naših dokumentaraca, možemo predvideti probleme sa kojima ćemo se susresti tokom snimanja. 

Oba filma, „Prilagođeni“ i „Isti“, snimali smo u zatvoru, u relativno kontrolisanim okolnostima, u kojima postoje utvrđeni obrasci ponašanja. Svakodnevno, u isto vreme osuđenici ustaju, odlaze na doručak, na rad, obavljaju telefonski razgovor sa porodicom… Pripremajući se za snimanje filma „Isti“, osam meseci smo istraživali svakodnevicu osuđenika i stražara u nekoliko najvećih zatvora u Srbiji (u Sremskoj Mitrovici, Požarevcu, Nišu, Valjevu), tragali za uobičajenim i neuobičajenim, očekivanim i neočekivanim situacijama, prikupljali informacije, ali i sticali poverenje kako osuđenika, tako i zaposlenih. Na kraju procesa istraživanja smo bili daleko od prvobitne ideje sa kojom smo došli da snimamo, ali smo pronašli fokus filma i tačno znali šta želimo snimiti, a šta ne.

Tokom snimanja uglavnom smo se susretali sa situacijama koje se svakodnevno ponavljaju u životu zatvorenika, za koje smo znali da će se desiti i naš posao je bio da ih, u skladu sa unapred definisanim vizuelnim konceptom filma, beležimo. Kada smo se susretali sa manje kontrolisanim situacijama, na primer hvatanjem pasa lutalica na ulici od strane šintera u filmu „Prilagođeni“, priprema tokom istraživanja za ono što je neuobičajeno pomogla nam je da adekvatno reagujemo i izbegnemo snimanje kadrova neupotrebljivih u montaži.

U tvojim filmovima ne izostaju detalji (brave, vrata, rešetke, ruke koje izvode različite poslove itd.). Kamera se retko udaljava, a kada to učini, radi se uglavnom o ispražnjenim kadrovima teskobnih enterijera ili raščišćenih eksterijera. Da li fragmentacijom i „zatvaranjem u kadar“ potenciraš kontrast skučenosti i zatvorenosti nasuprot slobodi i otvorenosti?

Detalj plan nas prostorno i vremenski dezorijentiše, a njegovo značenje ima posebnu vrednost. Detalji otključavanja i zaključavanja brave, povoca u rukama dresera ili ruku veterinara dok pregleda pse koje možete videti u filmu „Prilagođeni” otkrivaju dublju sadržinu od doslovne, izazivajući različit spektar raspoloženja kod gledaoca.

Krupnjacima i detalj planovima suprotstavljaju se prazni prostori, prikazani u opštem planu, čime se još više ističe zatvorenost, ograničenost ne samo prostora, već i stanja junaka. Dodatno tom osećaju često doprinose i oštri rezovi koji prethode opštim planovima prostora. U filmu „Isti“, od polovine filma sve više dominira prostor zatvora, dok se ljudi gube, nestaju, da bi na kraju filma bili prikazani prazni prostori i „ostaci“ prisustva čoveka, o kojima svedoče zvučni efekti (zvukovi vode koja kaplje sa tuša, papiri koji se pomeraju na promaji dugačkog hodnika zatvorskog paviljona…).

Po tvom dosadašnjem radu, reklo bi se da pratiš humanističku liniju rasvetljavanja marginalnog, onih koje su bolest (Restart, 2014) ili društvo izopštili (Isti, Prilagođeni). Otkud ova težnja ka margini? Je li (jedan od) zadatak(a) filma da podari prostor i glas onima koji ih nemaju?

Istina je da se na osnovu protagonista koji se pojavljuju u navedenim filmovima može zaključiti da je fokus mog interesovanja rasvetljavanje marginalnog, ali suštinski se bavim drugim problemima sa kojima se susreću naši protagonisti.

U „Restartu“ prikazujemo umetnika koji nakon desetogodišnje pauze, uzrokovane bolešću, započinje desetomesečni proces pripremanja izložbe, ali i neizvesni period borbe sa pasivnošću, navikama i sopstvenim ograničenjima. To nije film o bolesti, već o pasivnosti, o potrebi čoveka da neprestano odlaže buđenje, ustajanje, izlazak iz spavaone u kojoj se nalazi. 

Sa druge strane, u filmovima „Isti“ i „Prilagođeni“, zatvor je metafora. Prikazujući svakodnevicu osuđenika u njemu, bavimo se relativnošću slobode u najširem smislu. Gubljenje identiteta pojedinca pod uticajem sistema, odnosno potčinjavanje pojedinca volji autoriteta su u fokusu ova dva filma. 

Rober Breson je govorio da „muzika ne daje veću vrednost slici kojoj je pridodata“. Čini se, pak, da muzika u tvojim filmovima služi afektivnom pojačavanju slike. Možeš li i može li se bez muzike?

Muzika mi najviše zadaje glavobolje jer, ma koliko u sebi nosila potencijal da emotivno pokrene gledaoca, toliko nas i udaljava od „realnog sveta“ koji pokušavamo da dočaramo slikom, zvučnim efektima, atmosferom i tišinom.

Svaki put kada razvijamo zvučni koncept filma, saradnici i ja pokušavamo da uobličimo film bez muzike, jer verujemo da njenim potpunim izostankom ili umerenim korišćenjem možemo efektnije emotivno dotaći gledaoca. Ipak, uvek se pojave određeni segmenti gde film bez muzike ne funkcioniše. 

Radeći na filmu „Prilagođeni“ promenili smo tri kompozitora sa kojima smo pokušali da uspostavimo najfunkcionalniji odnos slike i muzike.

Dokumentaristička scena u Srbiji doživljava polet u poslednjih desetak godina. Je li taj polet uzrok ili posledica poboljšanja uslova za produkciju dokumentarnih filmova u Srbiji (povećan budžet, konkursi, festivali, radionice itd.)?

Filmski centar Srbije, koji je podržao produkciju navedenih filmova, zajedno sa Udruženjem dokumentarista Srbije DokSrbija, poslednjih nekoliko godina puno je uradio na boljem pozicioniranju dokumentarnog filma u Srbiji, kao i na promociji našeg dokumentarnog filma u svetu.

Od samog osnivanja DokSrbije, Filmski centar Srbije podržava naše predloge za unapređenje položaja dokumentarnog filma: najpre su razdvojeni konkursi za dokumentarni film, iz godine u godinu povećavan je budžet, FCS učestvuje u sufinansiranju edukativnih programa koje organizujemo za naše članove, kao i mlade kolege koji se interesuju za dokumentarni film, pomaže nam da prisustvujemo projekcijama svojih filmova na festivalima širom sveta. 

S jedne strane sve to doprinosi podizanju kvaliteta naših filmova, kao i prepoznatljivosti domaćeg dokumentarnog filma u svetu, a sa druge strane rezultati koje postižu domaći dokumentaristi u svetu, prikazivanjem filmova na najznačajnijim festivalima i osvajanjem nagrada, svakako su dovoljan razlog da FCS i dalje nastavi da podržava dokumentarni film.

Kao profesor režije na beogradskoj Akademiji umetnosti i supervizor kampa Interakcija, koja su prva pitanja koja postaviš i osnovna načela koja podeliš sa studentima i polaznicima?

Studente, kada dođu na Akademiju, uglavnom zanima igrani film. Dokumentarce najčešće doživljavaju kao preslikanu stvarnost, ono što uglavnom mogu videti u televizijskim dokumentarcima. Već nakon odgledanih nekoliko kreativnih dokumentaraca, oni zapravo shvate ogromne mogućnosti koje ova vrsta filma nudi autoru. Moj zadatak je pre svega da studente, kroz upoznavanje sa antologijskim, ali i sa vrhunskim dokumentarcima iz savremene produkcije, inficiram ovom vrstom filma, da im pomognem da uživaju u samom procesu – procesu upoznavanja sebe kroz rad sa drugima.

Kamp Interakcija je program koji u okviru NFC Filmart realizujemo od 2006. godine u cilju promovisanja kratkog dokumentarnog filma među mladima – studentima filmskih akademija, kao i podsticanja njihovog umrežavanja i razmene znanja i iskustva kroz rad u multinacionalnim ekipama. Kroz tronedeljni boravak na kampu, učesnici rade u posebnim uslovima na produkciji dokumentaraca. U kratkom vremenskom periodu, sa kolegama koje su upravo upoznali, u nepoznatoj sredini, pronalaze priče i snimaju dokumentarce. To je za njih ogromno iskustvo, ali i za nas – pomaže nam da otkrijemo velike teme u običnim ljudima, u mestima u kojima živimo ili pored kojih svakodnevno prolazimo i nove vizure sopstvenog okruženja.

Uprkos visokim umetničkim dometima brojnih kratkometražnih filmova, mnogi autori i gledaoci kratki metar vide kao jednu usputnu, prolaznu formu ka celovečernjim ostvarenjima. Kakvo je tvoje stanovište? Imaš li u planu dugometražni film?

Beogradska škola dokumentarnog filma i autori poput Gilića ili Škanate značajno su doprineli da se zainteresujem za kratku dokumentarnu formu, koju karakteriše sažetost, jezgrovitost, kondenzovanost, pročišćenost, eksperimentalnost. Uprkos sjajnoj tradiciji ove forme, po kojoj smo bili prepoznatljivi u svetu, ona je danas kod nas često marginalizovana. Mnogi smatraju da je to forma kojom se bave uglavnom studenti ili ulaznica za dugometražni film.

Na festivalima širom sveta, uključujući IDFA (Međunarodni festival dokumentarnog filma u Amsterdamu), možete prepoznati autore koji se isključivo bave kratkom formom, po kojoj su prepoznatljivi i koji su izuzetno uspešni. Uostalom postoje autori koji više vole da se izraze kroz pripovetku, ali i oni kojima je bliži roman, što ne znači da je jedna forma kvalitetnija od druge. Postoje dobri i loši romani, baš kao što postoje dobre i loše pripovetke. 

Za sada su mi interesantne priče koje u sebi nose potencijal za kratku formu, ali naravno želim da se oprobam i u dugometražnom dokumentarnom filmu. Nekada je potrebno vreme da se pojavi priča za dokumentarni film, a nekada je potrebno samo promeniti ugao iz koga je posmatramo.