U okviru CineLink razgovora, koji su deo industry programa 28. Sarajavskog filmskog festivala, u hotelu „Evropa“ 18. avgusta održan je jednosčasovni panel „Mehur od sapunice ili bum? Studija slučaja srpskih produkcijskih kapaciteta i razvoja infrastrukture“ („A Bubble or a Boom? A Case Study of Serbain Production Capacities and Infrastructure Development“).
Na panelu su učestvovali: direktor Filmskog centra Srbije Gordan Matić, sekretarka Udruženja za kreativne industije Privredne komore Srbije Vida Samardžić, direktor PFI studija Igor Turčinović, šef strategije i razvoja sadržaja produkcijske kuće „Firefly“ Boban Jevtić, supervizorka produkcije u produkcijskoj kući „Work in Progress“ Sandra Đuričković i filmski stvaralac i producent, osnivač produkcijske kuće „Clockwork Film Productions“ Alek Conić. Panel je vodio Aleks Trajla, savetnik za dramske serije u Savetu Evrope – fondu Eurimaž.
Trajla je na početku panela istakao da je Srbija odlično mesto za filmske talente, kako lokalne, tako i svetske. Podsetio je da poslednjih godina mnogi svetski filmski stvaraoci i producenti dolaze upravo u Srbiju kako bi snimali svoje nove projekte. Pristune je zatim pitao ključno pitanje ove sesije CineLink razgovora, a to je da li će se filmski procvat u Srbiji nastaviti ili će se ovaj „mehur od sapunice“ raspršiti?
Igor Turčinović je na to odgovorio: „Mehur od sapunice ne bi trajao šest godina, a nije u pitanju ni bum. Ovo je veliki prasak koji i dalje traje. Ključna godina je 2015. kada se odigrao krupan preokret – tada se država uključila i dala podršku u vidu značajnih filmskih podsticaja. Mi u Srbiji nismo izmislili ništa novo, već smo iskoristili postojeće modele iz drugih zemalja. Nije bilo lako ubediti ključne ljudi da film može da donese novac, ali kada se to dogodilo – sve je krenulo mnogo lakše.“
Na to se nadovezao Gordan Matić: „Naša Vlada je prepoznala kinematografiju kao važnu granu i drago mi je što sam danas ovde sa ljudima koji su uradili toliko puno toga za razvoj filma, uključujući tu i privatne kompanije koje su veoma bitan deo jednačine. Naš cilj nije da „eksplodiramo“, već da dugo trajemo i budemo deo tog filmskog procesa.“
Boban Jevtić je istakao tri ključna aspekta filmskog razvoja: „Prvo – tu su usluge koje pružamo stranim kompanijama koje snimaju u Srbiji: poreske olakšice su za to veoma važne, kao i naši filmski radnici koji sačinjavaju značajan deo stranih ekipa; zatim filmovi – stabilnost fondova je tu stvorila dobru atmosferu), i TV produkcija – tu su takođe bitne poreske olakšice, ali i učešće velikih državnih kompanija koje puno ulažu u televizijsku produkciju. Sada je najvažnije da se ovaj razvoj nastavi.“
Sandra Đuričković je dodala: „Mnoge godine vrednog rada su dovele do ovog rezultata, svi sada shvataju koliko je film bitan i potencijalno profitabilan. Obučavamo nove ljude i sarađujemo sa okolnim zemljama, što je veoma važno. Posebno bih želela da istaknem da su u Srbiji počeli da se snimaju visokobudžetni strani filmovi čija izrada košta više od 100 miliona ervra. Verujem da je ovo samo početak, i da su pred nama još bolja vremena.“
Alek Conić je potvrdio da 2015. godina ključna za razvoj kinematografije u Srbiji, i dodao: „Država je tada stranim ekipama pružila mogućnost poreskih olakšica i to je promenilo sve. Godine kovida su nam pomogle da preispitamo našu poziciju, i zahvaljujući tome smo postali bolji. Dobro je baviti se filmom u ovim vremenima, potencijal filma je konačno prepoznat. Važno je istaći i da sav novac koje strane ekipe potroše u Srbiji ostaje u našoj zemlji i postaje deo naše ekonomije.“
Ovaj deo panela Vida Samardžić je zaokružila rekavši: „Na svaki evro koji srpska država u okviru poreskih olakšica i podsticaja vraća stranim produkcijama, u srpsku ekonomiju vraća se četiri do pet evra. To je izuzetno značajno. Veoma je važno da nastavimo rastemo.“
U drugom delu panela poveo se razgovor o budućim izazovima i mogućim poboljšanjima. Turčinović je ukazao: „Mi smo mali, pa je potrebno pojačati saradnju sa okolnim zemljama. Ovo nije političko, već ekonomsko pitanje. Ako se udružimo – možemo da postignemo mnogo više. Nedostaje nam filmskih radnika, a regionalna saradnja nam pomaže da proširimo svoju ponudu. Bilo bi lepo da se vratimo na nivo šezdesetih godina prošlog veka kada je čitav svet snimao u Jugoslaviji.“
Vida Samardžić je dodala: „Za tako nešto nam je potrebna jaka i razvijena infastruktura. Novi hoteli, novi putevi… Sve je to povezano. Privredne komore iz regije rade na tome da se povežu i organizuju, a sa ciljem da stranim ekipama ponudimo sve što im je potrebno kao bi svoje projekte realizovali u Srbiji.“
Conić je istakao da naši mladi filmski radnici mogu puno da nauče radeći na stranim projektima: „Treba pojačati infrastrukturu, što će se uz adekvatnu pomoć i dogoditi. Domaće produkcijske kuće takođe imaju korist od kontakta sa strancima. Tri nova filmska studija su u izgradnji u Srbiji, i to će znatno poboljšati naš položaj. Još puno toga treba da se uradi u narednih pet do 10 godina, a za to je neophodna podrška države za koju verujem da neće izostati.“
Boban Jevtić je istakao i jednu potencijalnu opasnost: „Dolazak stranih produkcija podiže cenu tehničkih usluga, što može da ugrozi kinematografiju zemlje u kojoj se snima. Setimo se samo šta se dogodilo u Mađarskoj. Srećom, to nije slučaj u Srbiji. Mi smo uspeli da, za sada, pronađemo pravi balans.“
U završnici panela Gordan Matić je rekao: „Važno je da balansiramo između umetničkih projekata naših autora i uslužnih delatnosti koje pružamo strancima. Počeli smo edukaciju budućih mladih filmskih pregalaca, a tu su i dogovori koje smo sklopili sa okolnim zemljama, kao što je na primer Otvoreni Balkan. Ima tu čitav niz važnih aspekata na koji treba obratiti pažnju, od podrške našim filmskim stvaraocima na konkursima, koja predstavlja najvažniji segment rada Filmskog centra Srbije, preko edukacije i usavršavanja, do međnarodne saradnje i koprodukcija.“
Đorđe Bajić
Fotografije Đorđe Bajić