Večerašnjom premijerom filma „Neruda“ Pabla Laraina počinje dvanaesto po redu izdanje Slobodne zone, festivala fokusiranog na popularizaciju angažovane kinematografije, i upravo tim povodom porazgovarali smo sa Rajkom Petrovićem, direktorom i jednim od selektora festivala.
Šta čini udarnu okosnicu ovogodišnje filmske ponude Slobodne zone?
Kao i svake godine – najbolji angažovani igrani i dokumentarni filmovi iz celog sveta i regiona. Ali kostur programa čine najbolji dokumentarni filmovi iz godišnje produkcije. Tu su nezaobilazni Zero days oskarovca Aleksa Gibnija, Čujte i počujte kultnog Vernera Hercoga, kao i, za mene lično, najbolji dokumentarac koji sam gledao nekoliko godina unazad, film Pod suncem u režiji Vitalija Manskog. Takođe tu je i berlinski pobednik Požar na moru. Onda fenomenalni igrani filmovi kao što su Patrijarh Lija Tamahorija, Najsrećniji dan u životu Olija Makija (pobednik selekcije Izvestan pogled u Kanu), muzički Sing Street ili Beskrajna poezija u režiji Alehandra Hodorovskog. U regionalnoj selekciji se nalaze pobednici Lokarna, fenomenalni Turnir Jurija Ankaranija i Bezbog Ralice Petrove. Filmovi koji nam dolaze iz Hrvatske su takođe izuzetni, a ja preporučujem publici da pogleda Iza lica zrcala, Kino otok, Kandidata i film Treći.
Koja su se to društvena pitanja, koji fenomeni iskristalisali kao filmski najpodatniji u ovih godinu dana?
Mi se pri selekciji filmova nikada nismo pre svega vodili određenim temama. Uvek smo fokus stavljali na kvalitet filma. Ali ako bi baš moralo da se uradi neki presek na osnovu odabranih filmova, onda bi to sigurno bilo pitanje načina života u diktatorskim režimima, jer nam dva filma dolaze iz Severne Koreje, pomenuti Pod suncem i Ljubavnici i despot. Tri filma iz regionalne selekcije, Magle Srebrenice, Zaveštanje i Bubnjevi otpora nam govore o najdubljim traumama naroda koji žive na Balkanu – bosanskog, srpskog i albanskog. U svakom slučaju, Slobodna zona se trudila da donese neki presek svih tema koje su važne i aktuelne u današnjem svetu. Ove godine nametnule su se pitanja migranata, rat u Siriji, korupcija na Balkanu, savremeni špijunski ratovi na internetu.
U kojoj ste meri zadovoljni evolucijom Slobodne zone pod Vašom selektorskom paskom i gde vidite prostor za dalje napredovanje?
Kada smo pre pre godina Branka Pavlović i ja preuzeli selektorske uloge, festival se održavao u jednoj bioskopskoj sali Dvorane Kulturnog centra Beograda. Prethodni selektori su nam rekli i preporučili da se proširimo prvo na još jednu salu, jer je interesovanje za festival bilo sve veće. Sada već idemo u tri grada (Beograd, Novi Sad, Niš) u devet bioskopskih sala, sa velikim otvaranjem u Sava centru. Broj gledalaca je sada preko 20.000 i mi smo sa svim ovim rezultatima apsolutno zadovoljni. Od ove godine postali smo takmičarski festival. Stručni žiri će nagraditi najbolje angažovane filmove u međunarodnoj selekciji i regionalnoj selekciji. Biće dodeljena i nagrada Human rights u regionalnoj selekciji. Tu su Nagrada publike i Nagrada za publiku za najbolju recenziju sa festivala. Ovim otvaramo novi četvorogodišnji ciklus. A prostor za napredovanje vidimo kroz dalji razvoj takozvanih pratećih programa na festivalu. Pre svega Cross media zone, razvoj radionica i podizanjem na viši nivo govorno debatnih programa kao što su Noćni razgovori.
Kakva iskustva nosite sa gostovanja Slobodne zone po gradovima Srbije?
Naravno – odlična! Zašto bi samo publika iz velikih gradova imala priliku da pogleda ovako kvalitetan filmski program? Po nama, niko nema pravo na neku vrstu ekskluziviteta. Ove godine smo posetili preko pedeset gradova. Ljudi se jako raduju kada im se ponudi ovako kvalitetan filmski program.
Zašto ove jeseni nema više ovdašnjih filmskih ostvarenja i da li je možda Merlinka koja ubrzo sledi razlog što nema queer filmova u ponudi?
Na ovogodišnjem festivalu u okviru regionalnog takmičarskog programa biće prikazan dokumentarni film Zaveštanje Ivana Jovića. Dokumentarni film koji je neka vrsta filmskog spomenika koji prenosi kolektivno iskustvo stradanja u Drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne države Hrvatske. Festival će Svečano zatvoriti film Fabrika šećera reditelja Borisa Miljkovića. Priča o njegovoj specifičnoj vezi sa jednom kućom u Kairu, odrastanju, vezama sa ljudima koji su u njoj živeli ili još uvek žive. I naravno ne samo to! Mi smo ove godine po prvi put formirali takmičarske programe. Jedan od njih je Regionalni takmičarski program, i u ovom trenutku naša selektorka je uzela jedan film iz srpske produkcije u selekciju. Verovatno će ih sledećih godina biti i više. Ne treba zaboraviti da smo mi festival angažovanog filma. Dakle, u obzir pre svega dolaze angažovani filmovi. Takođe imajte u vidu da postoje drugi festivali u zemlji koji imaju takmičarske selekcije sa fokusom na nacionalnu produkciju i ne želimo baš da uzimamo filmove „po svaku cenu“ u naš program ako oni po programskom karakteru pripadaju drugim festivalima. To negde važi i za Merlinku. Kako se taj festival stabilizovao i jasno programski opredelio za prikazivanje filova sa queer tematikom, mislim da nema potrebe da mi to sada tematski radimo ili programimo, osim ako nam se neki film baš posebno ne svidi. Beogradska publika se sigurno seća koliko je filmova sa takvom tematikom prikazano ranije na Zoni, dugo godina smo bili ledolomac za ova, a i mnoga druga škakljiva pitanja u našem društvu koja smo otvarali na festivalu prikazivanjem filmova sa provokativnom tematikom. Bilo je onoliko projekcija sa specijalnim policijskim obezbeđenjem. Poslednji queer film, ako se tako može nazvati, koji smo prikazali je remek-delo Alana Žerodija Stranac sa jezera.
Ima li u Srbiji pravog/smislenog bioskopskog života mimo (doduše, učestalih i brojnih) festivala i filmskih revija?
Zavisi od toga kako definišete smisao. On često zna da se nađe u kesici sa kokicama ili u flašici koka-kole. Dakle, osim u multipleks sistemima, gde jedino postoji ozbiljnija bioskopska poseta, teško da možemo govoriti o nekom ozbiljnom distribucijskom životu tzv art-house filmova u Srbiji. Što igranih, što dokumentarnih. Festivali i revije su danas jedina mesta koje podižu interesovanje publike za ovakvim filmovima. Uzrok tome možda leži i u tome, što je poseta bioskopu između ostalog i jedan socijalni događaj. Pa onda se tu skupi više raznih ljudi sa različitim motivima. Ne zaboravimo da festivali poseduju neku vrstu ekskluziviteta. Oni se događaju jednom godišnje, a većina filmova sa programa se samo tada i prikazuje! Dakle, to je jedinstvena prilika da pogledate neki film na bioskopskom platnu! Što se publike tiče mislim da je apsolutno odlično što festivala ima sve više, a što se tiče nas organizatora, ovakvim razvojem okolnosti otvara se sve više pitanja finansiranja festivala. Ima nas puno, a sredstava je sve manje. Za Slobodnu zonu znam, a čini mi se da je tako i sa drugim uspešnim festivalima u zemlji, oni nastaju i rade se iz ogromnog entuzijazma ljudi koji ih pripremaju, od direktora, selektora pa do volontera i svi kao „gotov proizvod“ izgledaju duplo vrednije i skuplje od realnih sredstava sa kojima raspolažu. Možda publika prepoznaje ovaj entuzijazam, ljubav i strast sa kojim se sve to radi. Iako mnogi veruju možda suprotno, ja negde držim da se u životu uglavnom na datu ljubav, ljubavlju uzvrati.
Razgovarao: Zoran Janković