Milena Grujić je skrenula pažnju svojim kratkim filmom Fajront o kome smo već pisali na portalu Filmskog centra Srbije. Danas je kucnuo čas da saznamo zašto je baš Pavlovićev klasični Kad budem mrtav i beo omiljeni domaći film ove mlade rediteljke.
„Film koji mi neumitno prvi pada na pamet kada se priča o omiljenim domaćim je Kad budem mrtav i beo u režiji Živojina Pavlovića. Živ, duhovit, a mračan film koji zrači željom za slobodom. Uvek sam se pitala i razmišljala kako napisati lik poput Džimija Barke. Jedna anegdota koju sam negde pokupila kaže da je početna ideja Žike Pavlovića bila da je Džimi gubitnik, ali sa pevačkim talentom koji pleni. Kada je pravio kasting za ovu ulogu, pozvao je glumce koji je trebalo da ispune taj jedan uslov – da umeju da pevaju. Dragan Nikolić se pojavio na kastingu siguran u svoje pevačke sposobnosti i, sa apsolutnim samopouzdanjem, zapevao. Čuvši ga kako falšira Žika je shvatio – to je to! Džimi zapravo ne sme da ima sluha! Džimi ne sme da ima nijedan očigledan talenat, ništa što bi mogao da naplati, ništa što će opravdati njegovu otpadničku prirodu. Treba da bude potpuni marginalac. Šarmantan, srčani buntovnik za kog u malograđanskom društvu i sistemu nema mesta. Neobuzdana želja za slobodom i životom u svojoj sirovoj formi koja iz njega izbija sažeta je u citatu s početka: Kad već budem mrtav i beo, ja bih ipak nekako hteo da kakva takva svetiljka budem.“
„Niz scena koje, stiče se utisak, mogu da funkcionišu svaka kao kratka, satirična celina za sebe završava se slikom koja ostaje urezana u svesti zauvek. Sudar sa stvarnošću, konačnost i krhkost ljudskog tela i života zapisani kroz vrata poljskog toaleta…Volim autore i filmove koji uspevaju da sažmu lepotu i izvesnost tragičnog i stvore autentičan, a opet prepoznatljiv svet u koji me uljuljkaju i kojim omame, a zatim naglo i jednostavno otrezne, pre nego što sama osetim upozorenje. Ovaj film za mene to najcelovitije predstavlja.“
Đ. B.