Upravo danas kreće 23. izdanje Festivala evropskog filma Palić, i upravo zbog toga smo za današnjeg sagovornika izabrali Petra Mitrića, selektora festivala, da nam predstavi posebnosti i udarne adute ovogodišnje filmske ponude na Paliću.
Koja je Vaša prva asocijacija na pomen Palićkog filmskog festivala?
Iskreno, prvo što mi padne na pamet su filmski autori koji čine razliku između bioskopske projekcije i festivala. Ljudi retko imaju priliku da razgovaraju sa autorima filma nakon projekcije i reflektuju sopstvene utiske ka pravoj adresi. Drago mi je što gosti na Paliću često imaju tremu pred razgovor sa publikom pošto se na velikim festivalima obično susreću sa filmskim kritičarima prema manje-više konvencionalnim normama.
Hoće li biti nekih osetnijih promena u konceptu i sadržaju festivala ove godine?
Problem sa Festivalom evropskog filma Palić jeste da se on ne može smanjiti van svojih standardnih okvira, jer to onda više neće biti Palić kakvog znamo i kakvog smo godinama stvarali. Budući da su sredstva svake godine sve manja mi se suočavamo sa ozbiljnim problemom jer jedino na čemu možemo zaista da uštedimo jeste da nemamo žiri, da nemamo Takmičarski program, da nemamo program Paralele i sudari, ili Mladi duh Evrope. Da nemamo vrhunske autore i filmove na festivalu i da se pravimo da je to što predstavljamo zapravo evropska kinematografija i evropska kultura dovoljna za naše okvire. Verujte, nije nam baš svima dovoljno da uključimo televizor i isključimo mozak, niti da gutamo porcije besmislenih slova i boja sa naslovnih strana koje nam iznova govore da je budala zapravo heroj, a heroj zapravo izdajnik. Tako da se čvrsto držimo svog koncepta i Palić će biti ovakav, ili bolji, ili ga neće ni biti.
Koji su to ključni aduti Palićkog festivala ovog leta?
Ključni adut Palića su svakako sjajni filmovi. Uspeli smo da dovedemo gotovo sve filmove koje smo planirali i više nemamo prepreke kakve su postojale pre desetak godina kada se najaktuelniji filmovi nisu ni razmatrali za prikazivanje. Sada je drugačija situacija i Palić stoji kao obavezna tačka u festivalskom životu evropskih filmova. Nekoliko nagrađenih filmova sa tek završenog festivala u Karlovim Varima se prikazuju kod nas. Ipak, to su sve zapravo statistike, ono o čemu se najmanje priča jesu upravo filmovi, tačnije njihova snaga i emocija koju prenose na publiku. Kada se ugase svetla i počne projekcija vi ulazite u jedan svet sa kojim aktivno komunicirate. Saosećate se sa likovima i situacijama sa platna promišljajući istovremeno i sopstveni život. Filmovi na ovogodišnjem izdanju Palića nam govore o savremenom životu u Evropi daleko jasnije i detaljnije nego hiljade vesti u medijima. Zato što nas provociraju da razmišljamo i promišljamo, a ne da prihvatamo gotove pakete formiranih stavova.
Da li ima boljitka u standardu prikazivanja filmova ovog jula?
Digitalna prikazivačka tehnologija više nije novost i postala je standard svuda u svetu. Danas skoro da nemate bioskop u kome možete zavrteti 35 mm traku, što je zapravo vrlo tužno. Na Paliću sve filmove prikazujemo sa digitalnih projektora i tu manje-više nema iznenađenja. Mnogi autori su imali samo reči hvale za tehnički kvalitet projekcija na Letnjoj pozornici.
Da li se nazire neki zajednički imenitelj filmova barem u glavnom programu i imate li neke lične favorite?
Da, svakako. To se zapravo retko dogodi, ali ove godine velika većina filmova za temu ima odnos roditelja i dece u savremenom društvu i to u gotovo svim programima. To su veoma slojeviti filmovi koji preispituju taj odnos na nekoliko nivoa otvarajući nova pitanja savremenog življenja. Naročito rumunski majstor filma Kristijan Munđiju sa svojim filmom Matura koji govori jednako o uzrocima i posledicama poremećaja u porodičnim odnosima. Moj favorit na Paliću je Alehandro Hodorovski sa filmom Beskrajna poezija koji je veličanstvena eksplozija slobode i lepote koja izaziva sva čula.
Razgovarao: Zoran Janković