U četvrtak 23. juna počinje prvi Festival muzičkog dokumentarnog filma Dok’n’Ritam (skraćeno D’n’R). Umetnička direktorka festivala Sandra Rančić se ljubazno odazvala našoj molbi da čitaocima portala FCS-a otkrije sve detalje u vezi sa bogatim programom u prostorima Doma kulture Studentski grad na Novom Beogradu.
Sandra, kada se rodila ideja za pokretanje novog festivala?
Ideja se rodila još u petom razredu osnovne škole (smeh). Reakcije na dokumentarni muzički televizijski serijal Rockovnik i film EKV – Kao da je bilo nekad bile su takve da sam iz njih preoznala nasušnu potrebu za stvaranjem muzičkih dokumentaraca. Kada je pre desetak godina osnovan DORF, bila sam oduševljena činjenicom da tako blizu nas postoji festival koji okuplja rok filmove i autore… Počela sam da tražim potencijalne saradnike sa željom da festival tog usmerenja napravimo u Beogradu. Međutim, godine su prolazile, a niko nije imao dovoljno sluha za tu ideju. U međuvremenu, nekoliko godina sam radila selekciju muzičkih dokumentaraca kao prateći program na Festivalu mediteranskog filma Split, i iznova pokušavala da pronađem ekipu koja bi prepoznala značaj ideje…Ove godine smo u Domu kulture Studentski grad (DSKG) prikazali film Izgubljeno dugme, čiji sam koproducent. Tom prilkom, urednik filmskog programa, Igor Toholj, prepoznao je ideju, direktorka Bojana Katalina takođe, i – krenuli smo zajedničkim snagama u pripreme za prvi festival muzičkog dokumentarnog filma u Srbiji – Dok’n’Ritam!
Zašto baš naziv Dok’n’Ritam i šta će to ovaj festival ponuditi novo i drugačije?
Naziv u sebi sadrži bezbroj simboličnih tumačenja, višeslojan je, kao i njegov koncept, a misija jeste da i značaj D’n’R bude isto toliko višeslojan. Skraćenica ujedno označava i slogan Dokumenti našeg ritma, odnosno, inplicira nazivom da će se festival u osnovi baviti istraživanjem muzike koja dolazi sa naših koordinata, i filmskom formom dokumenata koje će nam autori prikazati u svojim ostvarenjima. Ponudićemo šarenolik, zabavan, a sadržajan program edukativnog karaktera. Osnovni ciljevi su usmeravanje pažnje javnosti na to da je muzički dokumentarac žanr koji je u prethodnih nekoliko godina osvojio tri Oskara, ted a je i na ovim prostorima sve veća produkcija muzičkih dokumentarnih filmova. Jasno nam je da u svemu zaostajemo za nekim delovima sveta, ali neko i nekad mora da počne da bismo došli do nečeg referentnog. Sa druge strane, želja nam je da generacije koje dolaze upoznamo sa istorijom muzike i pop kulture, na njima blizak način, kroz slike o zvuku, koje će im se urezati u svest, i inspirisati da dalje promišljaju i istražuju.
Dok’n’Ritam spaja tvoje dve velike ljubavi, muziku i film. Ispričaj mi nešto o svojim dosadašnjim iskustvima iz ove dve oblasti…
Istina je – to su moje dve ljubavi kojima sam posvetila dosadašnji život. Moja ljubav iz osnovnoškolskih dana bilo je zapravo, novinarstvo. Sa trinaest godina počela sam na radiju Studio B, u emisiji Prekobrojni čas, a moj prvi tekst za časopis Pop Rock je izašao godinu i po kasnije. U to vreme, pop i rok scena u bivšoj državi bila je ogromna i neverovatno važna u našim životima. Kad mi se ime pojavilo na spisku stalnih saradnika časopisa, imala osećaj da sam se lansirala direktno u svemir! Tokom devedesetih godina, sve više sam se okretala filmu, išla sam stalno u Kinoteku, puštali su nas da uđemo bez ulaznica… Prošla sam niz redakcija novinskih, radijskih, i u jednom trenutku, došlo je vreme za TV. Tada počinje etapa u kojoj sublimiram sva stečena znanja, počinjem sama da snimam i montiram, okrećem se sve više dokumentaristici. To postaje moja nova misija – da stvaranjem muzičkih dokumentaraca pokušam da bar malo „popravim svet“. Dušan Vesić i ja smo krajem devedesetih počeli rad serijalu Rockovnik. Radili smo deset godina, ukupno 40 epizoda emitovanih na RTS-u. Posle su došlifilm i serijal EKV – Kao da je bilo nekad. Napravila sam i tv serijal Balkan Art Report koji se emitivao na tv MTS (Music TV Station, ranije Muzička TV Srbije) obilazeći region sa kamerom, intervjuišući umetnike koji su svojim delima i stavovima zaslužili da budu sveprisutni u javnom prostoru. Moram da kažem, u DNK mi je usađen jak prediktivni talenat, pa sam mnoge umetnike prepoznala u ranoj mladosti, posle prvih studentskih filmova, ili samo jedne pesme koju bih čula na probi, kao buduće velike i važne. Ono što danas znam, jeste da je festival Dok’n’Ritam velika stvar, čiji će značaj vremenom rasti.
Na koje sve prepreke i izazove si nailazila prilikom realizacije ideje za festival? Ko ti je najviše pomogao?
Nije lako birati filmove za takmičarsku selekciju, zato što je produkcija muzičkih dokumentaraca ovde mala, mada u ekspanziji. Tvrdim da je svaki film koji ćemo prikazati značajan istorijski muzički dokument. Budući da festival ove godine nije podržan finansijski ni na jednom konkursu, on će biti rođen u materijalnoj oskudici,sa skromnim budžetom DKSG-a, ali se u svakom njegovom dahu oseća ogromna količina kreativnosti , posvećenosti i ljubavi sa kojom je stvoren, a znamo da su deca ljubavi ta koja imaju i donose sreću ovom svetu. Ekipa iz DKSG je ušla u ovaj projekat sa entuzijazmom, i veoma odgovorno, pa je stvorena dobra baza. Zahvalnost nesagledivih razmera ide na adrese svih učesnika festivala koji su mi izašli u susret i podržali festival – od vajara koji je autor nagradne skulpture, preko autora filmova, knjiga, muzičara, novinara, svih ljudi koje koje sam pozvala da učestvuju.
Za kraj, zamolio bih te da se osvrneš na srpske filmove koji će biti prikazani na festivalu Dok’n’Ritam… Šta nam donose Maske i Limunovo drvo?
Maske su vrlo poetičan, u pojedinim momentima mističan film Brankice Drašković, o ličnosti i umetničkom delovanju Slobodana Tišme, grupama Luna i La Strada. Sasvim sigurno je da obožavaoci ovih muzičkih sastava iz filma imaju priliku da saznaju nove informacije, možda otkriju uzročno-posledične veze iz riznice njegovog stvaralaštva, a sve je to izuzetno lirično, kao i sam umetnik. Limunovo drvo Branka Radakovića veoma je važan film za istoriju rokenrola na ovim prostorima – film o prvom bendu Milana Mladenovića, i period pred formiranje sastava Šarlo Akrobata koji je po mnogim referencama jedan od najvažnijih sastava sa tla bivše zajedničke države. Ogroman trud oko pronalaženja arhive, adekvatnih sagovornika, a sve to sa malim budžetom je tačka preseka ovih ostvarenja. Entuzijazam i posvećenost istraživačkom radu jeste trenutno zajednička osobina svih autora koji snimaju filmove ovog (pod) žanra. Zaključak je da muzički dokumentarac ima budućnost – na primer, FCS je odobrio sredstva autorki Biljani Tutorov za film o Darku Rundeku i Kargo orkestru, a i film Nebeska tema će biti između ostalog, finansiran i od strane FCS-a. Naša namera je da festival Dok’n’Ritam bude baza, i postane mesto na kom se uspostavljaju kriterijumi u cilju poboljšanja kvaliteta i umetničke vrednosti filmova ovog žanra.
Ulaz je slobodan, a sa programom festivala se možete upoznati ovde.
Razgovarao: Đorđe Bajić