Dugometražni igrani film „Gejm“ („The Game“) u režiji Ane Lazarević prikazan je premijerno u septembru 2021. godine na 46. Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, u okviru programa „Otkrića“. Dok čekamo da film pogledamo na 50. FEST-u (gde će biti prikazan 1, 2. i 3. marta u okviru programa „FEST fokus“), razgovaramo sa rediteljkom o njenom debiju i načinu na koji je u njemu prikazala jednu od najaktuelnijih tema današnjice – migrantsku krizu.
Za početak, ispričaj nam nešto o sebi i svom dosadašnjem životnom putu. Šta je sve prethodilo filmu „Gejm“?
Rođena sam u Beogradu i kao dete sam se sa porodicom preselila u Čikago. Isprva nismo imali nameru da ostanemo u Americi. Moj otac je na fakultetu u Čikagu bio na postdiplomskim studijama, radio je istraživanje o reumatologiji, i taj njegov angažman je trebao da traje dve godine. Početkom 90-ih smo se vratili u Beograd, mama je nas decu upisala u školu (ja sam išla u Osnovnu školu „Bora Stanković“ na Banjici), međutim tata je na kraju ipak odlučio da nas vrati u Ameriku i da tu i ostanemo. (Vrsni bosansko-čikaški pisac Aleksandar Hemon ima sličnu životnu priču, jer je i on ostao da živi u Americi, a da to nije bio prvobitni plan.) Konačno preseljenje u Ameriku je bilo bolno za mene zato što sam bila veoma bliska sa babom i dedom i sa Beogradom, ali tada toga nisam bila potpuno svesna. Tih podsvesnih rana iz detinjstva sam se setila kasnije, dok sam radila na filmu. Stvorila mi se u glavi slika lustera koga smo imali u našem stanu na Banjici i to sećanje je u meni probudilo emocije iz tog perioda mog života. Prepoznala sam sebe u liku Hameda, dečaka iz Jemena koji putuje kroz Evropu. Shvatila sam zašto sam imala potrebu da pišem o njemu. Njegova priča jeste znato različita od moje, ali postoje i emotivne spone koje nas povezuju i koje delimo.
Zašto si se opredelila da stvaraš u okvirima sedme umetnosti?
Rat u Jugoslaviji (koji sam doživela kao Srpkinja u Americi) i česte posete rodbini u Srbiji tokom mog odrastanja uticali su na to da se u meni rodi želja da snimam filmove i da drugima predočim svoju priču i tačku gledišta. Osetljiva sam osoba koja „upija“, pa sam imala jaku potrebu da sve što se gomilalo u meni izbacim napolje, a film je najbolji medijum za to jer može da prenese emocije i nijanse. Film pruža priliku da se uveličaju suptilni trenuci i osećanja. Svaki film ima svoju dušu, i ima neke svoje karakteristike. Sa filmom „Gejm“ nisam želela puno da objašnjavam kroz dijalog. Važniji su mi bili pogledi i nemi trenuci kada su likovi sami sa svojim mislima. Odlučila sam da ću se baviti filmom dok sam studirala na DePaul univerzitetu u Čikagu. Posle studija sam radila kao asistent produkcije na šou Džerija Springera, to je bio moj prvi posao u produkciji, i dok sam radila nekih osamdeset ili čak sto sati nedeljno, konkurisala sam na razne master programe.
Da li se upornost isplatila?
Jeste. Primili su me na njujorški Univerzitet Kolumbija, na master program za lepe umetnosti koji su pokrenuli Miloš Forman i František Frank Danijel. Veoma sam zahvalna toj školi i mislim da ne bih nikada postala reditelj da nisam tamo studirala. Učila sam za scenaristu, ali bilo je obavezno za sve studente da pohađaju i predavanja u vezi sa režijom i produkcijom. Tako sam stekla širinu koja mi je kasnije bila od velike pomoći. Svoj diplomski film, „Trkač“ („The Runner“), snimila sam u Srbiji, u saradnji sa Fakultetom dramskih umetnosti. Taj film je imao svetsku premijeru na Njujorškom filmskom festivalu, nakon čega me je Filmsko društvo Linkoln centra pozvalo da učestuvjem na njihovim radionicama i da razvijem svoj kratki film u dugometrazni.
Kako se rodila ideja za film „Gejm“?
„Gejm“ je proistekao iz kratkog filma koji sam snimila 2010. godine. Želela sam da mi glavni junak dugometražnog filma bude sličan junaku iz „Trkača“, da imaju iste probleme. U međuvremenu sam upoznala čoveka koji se bavio krijumčarenjem migranta. Bio je to sasvim, da tako kažem, normalan, prosečan čovek, školovan i pristojan. Imao ženu i sina, nije bio neki mafijaš. Radio je kao „taksista“ i vozio izbeglice do granice. On mi je rekao da je njegov posao jednostavan: da vozi od tačke A do tačke B, i da je to sve. Sociolog sa Harvarda Danilo Mandić je objavio studiju u kojoj postoji podatak da je više od 70% migranata imalo dobra iskustva sa balkanskim krijumčarima, doživljavali su ih kao vodiče i saveznike. Na Zapadu se stvorila slika da su svi krijumčari zli i prljavi. To nije uvek tako. I oni su ljudi kao i svi drugi, i među njima ima dobrih i poštenih. Odrasla sam u Americi i uvek me je pogađala pristrastnost i neobjektivnost u medijama. Želim da sagledam život iz svih uglova, ništa nije crno-belo, i to me je i vuklo da napravim ovaj film. Takođe, upoznala sam mlade izbeglice, tinejdžere. Bili su veoma harizmatični. Oni su se to veče posle druženje dopisivali sa mom sestrom (koja im je bliža po godinama) preko fejsa i slali romantične emotikone. Shvatila sam da su to obični mladi ljudi u neobičnoj situaciji. Da su željni onoga što je svim mladim potrebno i da žele normalan život. Moja drugarica koja je odrasla u Bosni tokom rata pričala mi je kako joj je tada najveća želja bila da proba torte čije je fotografije videla u časopisima i kako su ona i njeno društvo tajno pravili žurke kada su za to imali prilike. Mladost uvek pronađe način da prigli život, ma koliko situacija bila teška.
O izbegličkoj krizi ima dosta filmova, šta tvoj doprinos čini posebnim i drugačijim?
Nisam rasmišljala o drugim filmovma jer sam započela rad na svom projektu pre deset godina, mnogo pre nego što se javno znalo o tome. I kasnije nisam želela da se optrećujem drugim filmovima, već da se usredsredim na svoju priču i likove. Čula sam različite priče o migraciji, iskustva ljudi variraju. Ovaj film je samo jedna priča o mnogih, a ima toliko puno različitih pristupa i uglova iz kojih izbeglička kriza može da se posmatra. Želela sam da izbegnem eksploataciju tuđe muke i siromaštva, nisam želela da svoje likove dehumanizujem, već da ih učinim što je moguće univerzalnijim i realističnijim. Ima tu materijala ne za jedan, nego za desetine i desetine filmova.
Ko su ti filmski uzori i odakle si sve crpela inspiraciju tokom priprema i snimanja?
Abas Kijarostami je imao veliki uticaj na „Gejm“ – upoznala sam se sa njegovim načinom rada tokom radionice na Kubi i dopalo mi se kako je u svoje filmove inkorporirao istinite priče naturščika. Žak Odijar i njegov film „Prorok“ je takođe bio velika inspiracija po pitanju pripovedanja i filmske fotografije. Takođe, tu su i filmovi braće Darden, Kler Deni, Jonasa Kaprinjana… U filmu „Gejm“ ima kadrova inspirisanih trilogijom „Tri boje“ Kšištova Kješlovskog, dok je zvučni dizajn inpirisan fimovima Lukresije Martel, pre svega njenom „Močvarom“ – volim to što u tom film gotovo mogu da se, dok slušamo insekte i dobovanje letnje kiše, osete toplota i vlažnost.
Kako je proteklo snimanje?
Bilo je veoma teško i nikada više ne želim da ovako radim film. Srećom po nas, „Gejm“ kao da je imao anđela čuvara. Uvek smo pronalazili rešenje i izlaz, koliko god da je izgledalo da smo zapeli i da ne možemo dalje. Svašta nešto se izdogađalo. Izgubili smo lokaciju za snimanje, pa sasvim slučajno odmah pronašli drugu. Iako smo većinu filma snimali u eksterijerima, nikada nismo imali problema sa vremenom. Imali smo puno sreće, ali bilo je muke što je i očekivano kada se snima jedan mali, nezavisni film.
Kako si pronašla naturščike koji glume u filmu?
Godinu dana pre nego što sam upoznala Jusefa Al Kaleda, napisala sam scenu u kojoj je jedan od izbeglica bitbokser, ali sam je preradila jer sam mislila da će biti nemoguće pronaći naturščika koji ume da glumi i koji će biti zagrejan za film dovoljno da bude prisutan na snimanju dvanaest sati dnevno – i uz to sve još zna i da bitboksuje. Kada je došlo do kastinga, nisam imala veliki izbor jer je većina migranata otišlo na „gejm“, što je kolokvijalni izraz koji migranti koriste za pokušaj ilegalnog prelaska granice uz izbegavanje velikog broja prepreka, baš kao u kompjuterskim igricama. Komesarijat za izbeglice i migrante me je obavestio da se dešavalo da neko prihvati da glumi ulogu u filmu ili reklami, a onda se ne pojavi na dogovorenom snimanju. Upoznala sam grupu tinedžera koji su odlučili da ne idu na „gejm“ to leto i Jusef je bio jedini u toj grupi koji je po izgledu i godištu mogao da glumi ovu ulogu, pa sam bila jako zabrinuta jer nisam imala rezervni plan. Kada radite kasting, važno je da imate više izvora, ovako je ispalo da je Jusef jedina opcija. Srećom, sve je proteklo sjajno. Jusef me je iznanadio kada mi je drugog dana kastinga pokazao da zna da bitboksuje. Tada su mi se očima pojavile suze, nisam mogla da verujem kako se sve uklopilo. Od tog trenutka sam znala sam da mu je suđeno da glumi u mom filmu. Jedini izbor je ujedno bio i najbolji mogući.
Predstavi nam ključne ljude iz ekipe…
Tu su direktor fotografije Hoakin Neira, pa Ana Godoj iz Argentine sa kojom sam montirala film – imala sam sreće da ih oboje upoznam preko kolege, oni bili ključni za ovaj film. Montažu zvuka su radili sjajni Manuel de Andres i Gvido Berenblum koji su sa Lukrecijom Martel sarađivali na „Močvari“. Moram da pomenem i saradnju sa Nenadom Nenadovićem koji mi je puno pomogao tokom rada sa Hamedom Hamudiporarabijem, najmlađim glumcem u filmu koji je u vreme snimanja imao pet godina. Želela sam da naučim neke tehnike uz pomoć kojih bih mogla da dovedem Hameda u emotivno stanje koje je bilo potrebna za scenu, ali nisam htela da ga stvarno uplašim ili da ima neke traume zbog naše saradnje. Nenad mi je pokazao kako da pristupim dečaku, pa smo Hamed i ja pričali o Sunđeru Bobu i tako se pripremali za scene. Nenad nije tražio honorar i rekao mi je da će mu dovoljna satisfakcija biti ako film bude uspešan. On je bio zaista redak i fenomenalan čovek. To što me je naučio, koristiću čitavog života. Veoma sam mu zahvalna.
Kako je došlo do saradnje sa Branislavom Trfunovićem?
Baneta sam prvi put gledala u filmu „Tamo i ovde“ u vreme kada je bio prikazivan u Njujorku, a tom prilikom sam upoznala i reditelja Darka Lungulova. Preko Darka sam stupila u kontakt sa Banetom i poslala mu mejl na lošem srpskom u kome sam mu predložila da glumi u mom kratkom filmu. Na moje iznenađenje: pristao je! Zahvalna sam mu što je imao poverenje u mene i bilo je logično da glumi i dugometražnoj verziji. Lik Strahinje je morao da bude prodoran, kao tempirana bomba, ali istovremeno i duboko emotivan. Bane je odlično odigrao tu dvojnost lika i tokom rada da fimu mi je postao poput muze – zaista mi je bio velika podrška i inspiracija.
Kakve su bile reakcije na premijeru u Torontu?
Publika je toplo i entuzijastično dočekala film, bilo je sjajno osetiti njihovu energiju tokom i nakon projekcije. Bilo je smeha i uzdaha. Zbog pandemije, projekcija u Torontu je bila prva prilika da pogledam film zajedno sa publikom. Osetila sam veliko olakšanje kada sam videla da su gledaoci zadovoljni. Svi su ostali nakon projekcije kako bismo pričali o pogledanom, programerka Robin Sitizen je odabrala moj film za festival i ona je bila ta koja vodila razgovor. Robin mi je rekla da je izuzetno bitno to interesovanje publike i njihova pitanja o filmu i likovima, te da je „Gejm“ po tom pitanju prošao bolje od mnogih „većih“ i poznatijih filmova. Mislim da je film gledaoce u Torontu pomalo i iznenadio, nisu očekivali da će jedan film o izbegličkoj krizi biti toliko vedar.
Šta očekuješ od premijere na FEST-u?
Ako Bog da, da se vratim u moj lep Beograd i da pogledam film zajedno sa mojima i ekipom. A poslovno, ja obično nemam velika očekivanja. Dogodiće se šta će se dogoditi. Samo se nadam da se planovi za dolazak u Beograd neće izjaloviti.
Koji su dalji planovi sa filmom?
Želim da što više ljudi pogleda film na festivalima, u biokopskoj distribuciji i na internetu. Još ima puno posla oko filma, ovo do sada je bio tek početak.
Sa Anom Lazarević je razgovarao Đorđe Bajić