Gotovo godinu dana nakon svetske premijere na 49. FEST-u, u redovnu distribuciju ulazi „Prolećna pesma“. Ovaj zapaženi debitantski film u bioskopima širom Srbije igra od 10. februara 2022. godine, i to u distribuciji kuće FAME Solutions, što nam je poslužilo kao povod za ovaj razgovor sa rediteljkom i scenaristkinjom Natalijom Avramović.
Šta ti je sve donela 2021. godina kada pričamo o „Prolećnoj pesmi“?
„Prolećna pesma“ je napravljena sa puno ljubavi, vere, požrtvovanosti, čarolije i sreće. Ljudi koji su radili na njoj, uložili su mnogo, jer se radi o malom i intimnom filmu. Moj cilj je bio da snimim jednu drugačiju priču koja polazi iz ženske glave, srca i duše, da pokažem jednu nekonvencionalnu žensku junakinju, da je iskreno i hrabro ogolim, da dam publici priliku da vidi nešto sa čim se do sada nije susretala. Mislim da je ovaj film nešto novo u srpskoj kinematografiji, da je sveža krv i meso, autentično delo. Osećam da sam otvorila put novom žanru koji je specifičan po strukturi i poetici, i da menja percepciju kod gledalaca.
Kako je film dočekan od strane festivalske publike i šta očekuješ od bioskopske distribucije?
Premijera na FEST-u 2021. i festivalski život filma koji se nastavio, doneo je divna iskustva! Prvu veliku nagradu smo dobili na prošlogodišnjem bijenalnom Sofestu, „Miru Stupicu“ za najbolju glumicu festivala Mihaelu Stamenković. Nakon toga, dobili smo čak dve nagrade za scenario u Vrnjačkoj banji, što je samo potvrdilo želju ljudi za nečim novim, drugačijim filmskim izrazom. Nagrada za najbolju glumicu se duplirala na Ženskom filmskom festivalu u Rimu, a film je još prikazan na Paliću, u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, Art bioskopu „Kolarac“ u Beogradu, u Njujorku, Bangoku, Luganu, Skoplju, Rejkajviku, a uskoro će obići i četiri grada u Mađarskoj. Festivalski put filma je i dalje otvoren, a veoma se radujem bioskopskoj distribuciji u Srbiji koja počinje 10. februara 2022. godine, u četvrtak, kada će i šira publika imati priliku da vidi film.
Koliko je priča filma autobiografska, a koliko ima nadogradnje i varijacija? Zašto si baš ženu poput Petre odabrala za glavnu junakinju?
Priča mi se desila u periodu kada sam bila izgubljena, nesnađena i kada nisam bila svesna tuge koju nosim u sebi. To je negde moralo da kulminira i promeni moj životni pravac, pošto nije mogao više da ide na dole, podigao me je na gore. (smeh) Tada sam sela i napisala ono što se meni lično dešavalo, jer sam bila preplavljena događajima, emocijama, i ludilima, i imala sam iskonsku potrebu da sebe oslobodim od toga. Tako sam slučajno našla svoj pravi put u životu, a i svoj jedinstveni izraz u umetnosti, pišući scenario za „Prolećnu pesmu“, otvorila sam sebi nova vrata za bolju, korisniju i ispunjeniju mene.
Kako je protekao proces potrage za glavnom glumicom i šta si to prepoznala u Mihaeli što te je ubedilo da baš njoj daš priliku da otelotvori lik Petre?
Tokom organizacije snimanja i rada na kastingu, Mihaelu mi je preporučio moj drug glumac Đorđe Đoković, sa kojim sam zajedno ušla u ovu filmsku avanturu. Kada sam je prvi put upoznala, videla sam ženu koja dolazi iz sličnih okolnosti kao i ja i koja Petru već jako dugo i dobro poznaje. Mihaela je napravila jedno malo remek-delo ovom ulogom, njena darovitost je velika.
Snimiti film nije lako. Kako je tekao proces nastanka „Prolećne pesme“ i koje bi svoje saradnike izdvojila kao ključne i najdragocenije?
U ovaj film sam verovala i borila sam se za njega nadljudskom snagom. Znala sam kada je došao trenutak da fim treba da bude snimljen i sve sam dala i uložila da u tome uspem. Ne bih uspela u tome da pored sebe nisam imala Đorđa Đokovića koji je sa mnom prošao kroz sve etape organizacije i produkcije snimanja, i Emiliju Nestorović, koja je zajedno sa mnom napravila nemoguće. Imali smo veliku sreću da nađemo taman toliko koliko nam je bilo potrebno za ovaj produkcijski veoma zahtevan projekat, a imali smo i puno prijatelja koji su nam u tome pomogli. Kada je film bio snimljen, projektu se pridružila producentkinja Nada Savić, koja je pomogla u postprodukciji i zahvaljujući njoj, film je završen. Veliku sreću sam imala da direktor fotografije bude Dimitrije Joković Džima, koscenaristkinja Ljubinka Stojanović, kompozitor Marko Matović, montažerka Ana Radojičić, kostimografkinja Anna Kolbianova, dizajneri zvuka Bojan Mangović i Vladimir Živković. Bez tih ključnih autora, film ne bio izašao iz okvira niskobudžetnog filma. Pored Mihaele i Đorđa, u filmu glume Danica Maksimović, Svetozar Cvetković, Ana Mandić, Ivan Đorđević Džudi, Milan Kolak, moj sin Gavrilo Avramović i mnogi drugi.
Zašto baš crno-bela fotografija?
Odlučila sam se za crno-belu fotografiju jer je svedena, klasična, nosi neku nostalgiju i veoma je filmična. Umiruje, sanjiva je. Ogoljuje likove, boli i dušu.
Pojasni mi sponu svog filma sa stvaralaštvom Desanke Maksimović…
Glavna junakinja Petra pravi dokumentarac o Desanki Maksimović. Sakuplja video materijal o pesnikinji i odlazi u RTS po građu za svoj film. Tu joj se desi ljubav na prvi pogled, a ljubav je retka u životu. Petra na početku filma ostaje bez oca i bez velike ljubavi, ali joj njegova smrt otvara nova vrata u život. Na kraju igranog filma „Prolećna pesma“, Petra, radom u montaži, završava svoj dokumentarni film istog naziva, po istoimenoj pesmi pesnikinje, i zatvara svoj krug ljubavi. Ona se seća sebe kao devojčice u isto tako intezivnom i inspirativnom trenutku kada joj fali očeva ljubav i kada kao i sada, iz tog nedostajanja i boli, pronalazi svoj izraz, a to je pesnički izraz, pronalazi svoju „Prolećnu pesmu“.
Žene i film… Decenijama su žene bile isključivo ispred kamere, a sada se i to menja. Zar ne?
Da, i to je dobro. Podjednako volim da gledam sve filmove, ali sa još većom pažnjom gledam filmove rediteljki, jer tu mogu da nađem više poistovećenja, srodnosti u pogledu na svet, zainteresovanosti u ženske likove i izraz koji je daleko intimniji, emotivniji i življi, jer ženski unutrašnji svet je, sigurna sam, raznobojniji, komplikovaniji, što ga čini uzbudljivijim i stvarnijim.
Pripremaš jedan zanimljiv filmski festival koji će, ako sve bude išlo po planu, svoje prvo izdanje imati krajem ove godine… Da li bi bila ljubazna da mi ispričaš nešto više o tome?
U pitanju je Međunarodni ženski filmski festival „Petra“ (Πεтρα), prvi ženski internacionalni filmski festival u Srbiji, koji ima za cilj da svake godine okupi po devet rediteljki iz celog sveta i prikaže devet međunarodnih dugometražnih igranih filmova, i to krajem oktobra u Dvorani Kulturnog centra – DKC. Projekat promoviše filmsko stvaralaštvo žena autora, ženskog pogleda na svet i estetike i ženskog filmskog rukopisa. Ime Festivala „Petra“ nosi simboliku jake i snažne žene, odlučne, čvrste, nepokolebljive, žene borca. Ove godine, specijalna gošća festivala će biti producentkinja Marija Lea Evarsdotir iz Rejkjavika, osnivačica RVK Feminističkog filmskog festivala, koja me je inspirisala da se odlučim na ovaj veliki korak. Sa projektom sam konkurisala u Ministarstvu kulture i na Gradu, a već sam dobila podršku Kulturnog centra Beograda, Filmskog centra Srbije, Akademije umetnosti i mnogih drugih.
Šta dalje kada govorimo o pisanju scenarija i režiji?
U svom debitantskom dugometražnom igranom filmu „Prolećna pesma“, bavim se Petrom, izuzetnom i originalnom heroinom, ženom od krvi i mesa, koja uprkos svim okolnostima, uspeva da se podigne iz pepela i pobedi prvenstveno sebe. Spremam još dva nova filma o Petri koja će zajedno sa „Prolećnom pesmom“ činiti trilogiju o ovoj junakinji. Svaki film je odvojena priča za sebe, i bavi se drugačijim temama. Drugo dugometražno ostvarenje će biti filmska epopeja o fatalnoj ljubavi, a treće nas vraća u korene bajkovitog ali, i surovog Petrinog detinjstva. Scenario za drugi film sam već napisala, i podržana sam od strane Filmskog centra Srbije za razvoj scenarija, a aplicirala sam i na Nipkow program u Berlinu za razvoj projekta.
Sa Nataljom Avramović je razovarao Đorđe Bajić, foto: Marija Momić