NASLOV FILMA: Sestre SCENARIO I REŽIJA: Katarina Rešek - Kukla ULOGE: Mina Milovanović, Sarah Al Saleh, Mia Skrbinac, Tin Troha TRAJANJE: 23’ ZEMLJA: Slovenija GODINA: 2020.
Kratkometražni igrani film „Sestre“, rediteljke Katarine Rešek , premijerno je prikazan u okviru programske selekcije Hrabri Balkan 27. Festivala autorskog filma (FAF).
Priča prati tri protagonistkinje – Sinu, Mihrije i Jasnu – savremene virdžine koje pokušavaju da žive prema svojih 10 zapovesti u sivom bloku, reklo bi se, negde na periferiji samo nominalno postpatrijarhalne Slovenije. Pripadnice ove hermetične mikrozajednice se za život bore neretko fizički, u skladu sa svojim pravilima u fundamentalističkom društvu koje im se konfrontira vodeći se nasleđenim i mahom bez kritičkog odnosa. Jedino sklonište ovim ratnicama je figurativni i bukvalni zagrljaj sestrinstva što je autorka i potcrtala postojanjem porodica, ali samo u prostoru van kadra.
U „Sestrama“ kao i drugim kratkometražnim filmovima prikazanim u okviru selekcije Hrabri Balkan zajednički je toponim Balkana, razapet između modernosti Evrope i tradicionalizma godinama ukorenjenog na ovim prostorima. Taj svoj Balkan rediteljka jasno markira prepoznatljivim znacima – samostalne, odrasle individue koje još uvek žive zajedno sa roditeljima u sobama sa lošom izolacijom, džebalebarenje u sred bela dana i drugim. Njena prizma za opservaciju ove teme je pozicija žena, devojaka koje su izabrale da žive drugačije – što autorka direktno povezuje sa pitanjima najpre ličnih sloboda i identiteta, eksplicitno ih tretirajući.
Sina, Mihrije i Jasna, uz stavove, izdvajaju se i fizičkim izgledom i tako se izdvajaju u toj ni po čemu posebnoj sredini, koja liči na bilo koji kraj šireg centra grada. One nose široku odeću, čvrsto vezuju kosu, povezuju grudi – dakle, rade sve kako bi anulirale svoju ženstvenost. Bitan znak, odnosno dramaturška postavka, koju rediteljka implementira u svoju priču jeste i boks koje devojke treniraju. Sestre ne trpe reakciju društva koje izazivaju, one nisu pasivne i nisu žrtve, iako su gotovo konstantno izložene napadima, ali se bore (i brane) hrabro za sebe – kao zajednicu. Ovakva postavka isključuje bilo kakvu romantizaciju, ali ne umanjuje afirmativnost – borba ne vodi nužno pobedi, zapravo u slučaju sestara one u svim situacija izvuku deblji kraj, od batina kada pokušaju da odbrane devojku koju na ulici maltretira (učitavamo) partner do poniženja koje dožive od momaka nakon basketa. Zanimljiva je pojava Fantazi, transrodne komšinice koja pomogne devojkama u jednom od sukoba. Fantazi, čini se, ima, pre svega, estetsko vizuelnu ulogu konfrontiranja potisnute i prenaglašene ženstvenosti u istom kadru, ali se isto tako njenom pojavom pojačava i pojam sestrinstva.
Montažno (Lukas Miheljak) je precizno ispraćena narativna amplituda te je dinamika mirna i staložena u trenucima kada su devojke same, u svojoj sigurnoj zoni, a ubrzava se kako se problemi uvećavaju.
Narativ je rešen kroz demonstraciju manifestovanu naracijom o deset načela života sestrinstva kroz koje upoznajemo protagonistkinje. One su postavljene kao kolektivni junak, ali se kroz sitne postupke uočavaju tanani valeri koji prave razliku. Nijansiranje je najuočljivije u sceni koja prikazuje majčinstvo, koje prema jednom od pravila nije opcija – dok devojke posmatraju bebu u krevecu, njihove reakcije i postupci su drugačiji, te su tu uočavaju i karakterne razlike.
Upotreba jarkih boja, ali i pokret kamere upućuje na estetiku muzičkih video spotova čime se ova odrednica može odrediti kao najdominantnija (direktor fotografije Petar Perunović).
„Sestre“ su izrazito emotivna priča o hrabrosti i neodustajanju, ali i potvrda da još uvek živimo u društvu u kom svaka promena najpre traži žrtve. Katarina Rešek je tu krv koja neminovno uvek padne kada manjina dela u pravcu ostvarivanja svojih elementarnih prava na život po svom, izrazila kroz stilizovane modrice i rascepanu usnu sugerišući kuda ta borba dalje vodi.
„Sestre“ se ne stide isključivosti u vidu označavanja muškarca, odnosno muškarca-Balkanca, kao izvora svega lošeg po ženu. Muškarca koji daje sebi za pravo da ograničava prava žena. U muškarcu autorka ovog filma vidi kamen spoticanja individualnosti žena. Utoliko je i lik Fantazi zanimljiviji, jer jedini dobar i kvalitetan muškarac u njihovom mikrokosmosu jeste devojka u nastajanju.
NASLOVNA FOTOGRAFIJA je preuzeta iz press kit-a Festivala autorskog filma uz dozvolu za korišćenje.
