Da je hrvatska eksperimentalno-animirana scena riznica valjanih filmova i video-uradaka potvrdio je i nedavno završeni Interface Video Art Festival. Nastao kao ogranak riječkog Hartera Music Festivala, Interface Video Art od 2014. razvio se kao zasebna manifestacija. Očigledno teorijski potkovani selektori, naklonjeni inovativnim radovima, hibridnim eksperimentima i beskompromisnom izrazu prevashodno mlađih autora, svojim su izborom i ove godine podsetili na krhkost granica između igranog, dokumentarnog i animiranog filma, muzičkog spota, savremene i digitalne umetnosti. Kako se festival već drugu godinu zaredom odvija isključivo na internetu, valja pohvaliti i preglednu platformu: raspoređeni na beloj podlozi, filmovi su praćeni samo naslovima i sortirani po abecednom redu, dok se ime autora i opis projekta pojavljuju tek kada se klikne na njih, što svedoči o jednakom tretmanu radova gde ne postoje „hedlajneri“ niti „zvučna imena“. Pragmatičnost i pristupačnost festivala – čitav program bio je dostupan besplatno i neprekidno, bez geografskog ograničenja od 14. do 18. decembra – pokazuju volju da se ova ostvarenja podele sa što većim brojem i tako, bar nakratko, umaknu svojoj sudbini nesvrstanih i marginalizovanih.
Pet radova hrvatskih autora i autorki posebno je privuklo našu pažnju, među kojima „45’’“ Lucije Oroz (2021), u produkciji Akademije likovne umjetnosti u Zagrebu. Kombinujući kompjutersku i 2D animaciju, ovaj estetski dosledan, koncizan i efektan studentski film polazi od izreke koja kaže da su „u strahu velike oči“. Posredstvom animacije u kojoj se elementi preobražavaju jedni u druge (tunel u oko, recimo), brzog ali i sinkopiranog ritma montaže te muzičkih i zvučnih efekata (simuliranje otkucaja srca, krešendo i dekrešendo), Oroz iscrtava kako strah nailazi, transformiše se, smiruje, povlači i vraća.
U skladu sa tendencijama desktop oglednog filma, Iva Gavrilović u kratkom metru „Soba s pogledom ili razmišljanje u slikama“ (2021) propituje prirodu i potencijale slike. Time-lapse snimak krovova, kuća i neba sugeriše subjektivno brz protok vremena, dok softverski prikazi, fotografije sa pariskog putovanja i kadrovi Zagreba iz prvog lica tvore pačvork o (ne)kretanju. Gavrilović pronalazi vremena i za estetičko-teorijske beleške, podsećajući na primer da je slika na ekranu „samo svjetlo, projicirano svjetlo“.
Nalik Gavrilović, koja se služi Google Street View šetnjom da otputuje na mesta na kojima nije bila, i pretpandemijski, a idejno bezmalo pandemijski, „Gradovi u kojima nisam bio“ Damira Čučića (2019) iskustvene pukotine nadoknađuje virtuelnim. Njegov apstraktni putopis pleni bojama i oblicima, teksturama i zvukovima, a utoliko je dopadljiviji i komunikativniji što hrvatski autor pre (gotovo) svake vinjete naznačava podnaslov („Dubai – krv radnika“, „Meksiko Siti – kroz sneg“), usmeravajući asocijativno lutanje i izbegavajući proizvoljnost apstrakcije. Iznenađujuće i vrsno zamišljene ture kroz gradove, kao protivteža turističkim fantazmima i razgledničkim predstavama destinacija, uz orkestriranu simfoniju grada (svaki „stav“ ima svoj tempo, harmoniju, atmosferu) pravi su mali video-art masterklas.
Milica Denković svoju slam poeziju ilustruje na delotvorno uprošćen način: reči malo po malo popunjavaju mrežu belom uokvirenih kvadratića na crnoj podlozi. U njenom jednoipominutnom „Astronaut/2x2m“ (2021), figura astronauta prizvana je kao simbol izolovanosti a njegovo odelo kao zaštita par excellence. Četrdeset kvadrata predstavljaju četrdeset dana karantina, a površina od 2×2 metra preporučenu bezbednosnu razdaljinu u epidemijskim uslovima. Teorijsko-vizuelni modus u ovom slučaju odnosi prevagu nad tekstom, koji ne uspeva da se izbori sa opštim mestima osamljenosti i pandemijskog života.
Film „Dragi Aki“ Nine Kurtele (2021) već ekspozicijom (zamagljeni plavo-sivo-beli krajolik praćen zvukom orgulja i snažnim hukom) nagoveštava pejzaž iz koga će autorka uputiti svoja fiktivna pisma čuvenom finskom reditelju Akiju Kaurismakiju. Od inicijalne spone – autorkino ime i prezime podsećaju na finska – do završne (restoran Dubrovnik u Kaurismakijevim „Plutajućim oblacima“), rediteljka iz off-a promišlja lični/e i kolektivni/e identitet(e), jezik i imena kao važne činioce istih, te odnos među kulturama. Na ruku ovom intelektualistički obojenom paketu video-pisama (zažmurimo na opšta mesta poput: „Kako da se pretvaramo da smo nešto što nismo?“) ide sled pametno probranih kadrova u kojima se pretapaju pejzaži, neuhvatljivi i promenljivi poput identiteta.
Dok se iole konvencionalniji dugometražni filmovi neretko trude da zamaskiraju svoje pandemijsko ruho (iz ovogodišnje festivalske ponude, recimo „Mala mama“ Selin Sijame) umesto da savremeno stanje preokrenu u svoju korist („Dnevnici Atsugva“ Migela Gomeša i Morin Fazendejro, „Baksuzni seks ili luda pornografija“ Radua Žudea), kratki eksperimentalni i video-radovi su pronašli novi elan u strepnjom ispunjenim, teskobnim i kontradiktornim Kovid-vremenima. Usput potkrepljujući ovu hipotezu svojim radovima, ovi hrvatski autori i autorke na Interface Video Art Festivalu demonstrirali su vešto baratanje konceptualnim filmom i video-ogledima, idejno jedrim, lišenim praznog hoda i oslobođenim potrebe da povlađuju gledaocu.
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Prizor iz filma „45“ Lucije Oroz
Fotogragije su preuzete sa sajta Interface Video Art Festivala uz dozvolu za korišćenje.
