Ako je u prošlogodišnjoj selekciji Jug-jugoistok subjekt bio dodirljiv, njegova opna iluzorna i/ili porozna, ove godine otišlo se korak dalje: subjekta od krvi i mesa gotovo da više ni nema (u kadru). On posmatra i progovara iz off-prostora, oživljava kroz pronađene fotografije, posthumne projekte. Južno-jugostočni subjekat više ne dela – još uvek je pandemijski zatvoren i izolovan – on beleži.
Osam kratkih uradaka prikazano je u ovom izdanju revijalnog programa beogradskog Alternative Film/Video festivala, pod kustoskom palicom Grega de Kjura Džuniora, posvećenom filmskim i video radovima „od juga do istoka Evrope“, te rubnim audiovizuelnim praksama.
„Ja sam tu“ (I Am Here, 2020) dovitljiv je kolaž snimaka utilitarnih kamera – za nadzor, teleskopskih, policijskih dronova – prvog pandemijskog proleća. Od šetališta u francuskom Mer-le-Ben (Mers-les-Bains) do čikaške crkve preko rimskih znamenitosti (Fontana di Trevi, Španske stepenice), od aerodroma i hotelskog lobija do fabrike i apoteke, Manolaće je od hiperproizvodnje slika otrgla rečite post-apokaliptične prizore kojim patroliraju policija i vozila hitne pomoći, dok se sa razglasa čuju poruke na različitim jezicima o borbi protiv virusa korona. Njihovim jukstaponiranjem – uz pozivanje na mehaničko oko (asocijacije idu od kino-oka do Velikog brata) – podstiče se višekraka refleksija: o pandemijskom stanju, prostorima bez ljudi, automatizaciji, nadzoru, ali i o prirodi utilitarnih slika i njihovom mogućem kreativnom preobražaju.
„Upad“ (Vdor, 2021) slovenačkog dvojca Matevž Jerman – Niko Novak gledaoca uranja u kolekciju gimnazije Gian Rinaldo Carli u Kopru, gde se od 19. veka u staklenim teglama čuvaju primerci životinjskih vrsta. Nelagodu u bestijariju Jermana i Novaka izazivaju treperavi svetlosni efekti projektovani na životinje u mraku, čime do izražaja dolaze njihove kandže, krzno, teksture i delovi tela. Nadrealnost prizora podvučena je eksperimentalnom muzikom, sa doziranim partiturama gudača, gitare i elektronskih instrumenata, često disharmoničnim pasažima ili namenski deformisanim zvukom. Zagonetni natpis „Ne ulivajte nam nadu“ promućuran je obrt kakav se i očekuje od autora odličnih „Remains – Confessions to the Ghosts“ (2019) i „Ona mežika, cvetje drhti“ (2017).
Još jedan hvale vredan rad – „Junak“ (ЮНАК [juˈnʌk], 2018) bugarskog autora Georgija Stamenova – reminiscentna je šetnja kroz detinjstvo i skorašnju istoriju Bugarske. Nadahnut figurom „junaka“ (юнак) iz bugarske mitologije, kao mladim herojem nadljudske snage u borbi protiv zla i nepravde, Stamenov promišlja ambleme nacionalne istorije – brutalističke blokove stambenih zgrada, nekadašnje sedište bugarske komunističke partije, spomenik narodnog heroja i pisca Hrista Boteva, poeziju pesnikinje Dore Gabe, ćilim u bojama bugarske zastave. Ovi digitalizovani elementi, upareni sa animacijom izražene artificijelnosti, stvaraju začudan i snolik svet, u kome se pretapaju fizičko i digitalno. Junak je tipski dizajniran – kao da ističe onu uvreženu da smo svi junaci sopstvene priče – a njegovo okruženje se raspada kako se i slike rastapaju. Dok prete oluja i poplava, junaku se krv sliva iz nosa. Dezintegracija male i velike istorije.
I hrvatski umetnik Marko Tadić se u „Događajima za zaboraviti“ (2020) bavi sećanjem i zaboravom. Snimljen na šesnaestomilimetarskoj traci, ovaj šestominutni uradak zasnovan na dve fotografije pronađene na buvljaku svojevrsni je memorabilia défilé. Na ekranu se smenjuju spomenici, predmeti, događaji i ljudi, ali iznad svega fotografije gradilišta preko kojih se docrtavaju konture zamišljenih zdanja i dodaju boje „koje udišu novi život ovoj setnoj građi na gotovo frankenštajnovski način“. Tadićev „frankenštajnovski“ projekat zapravo je video-esej o odsustvu, krhkosti postojanja, nestajanju i trajanju, sa vešto uklopljenim stihovima pesme Hansa Magnusa Encensbergera, pročitanim iz off-a.
Višestruka ekspozicija davno je postala opšte mesto eksperimentalnog filma. Za superponiranjem posežu, više ili manje učinkovito, tri rada selekcije Jug-jugoistok. U datom modusu najbolje su se snašle Anja Banješević i Marija Šumarac, autorke šestominutnog niza audiovizuelnih dnevničkih zapisa prve nedelje 2021. godine, naslovljenog „Dragi dnevniče“ (2021). Minimalistička muzika, isprva repetitivna, zatim eterična, prati kadrove gde je nebo podloga za crteže i efekte, kao i poigravanje sa jednobojnim površinama i osnovnim geometrijskim oblicima.
Na istom tragu, smelije ali na koncu sa manje uspeha, predstavili su se i Sidart Govindan i Kanikei Orozoeva, reditelji mađarskog kratkog metra „Kentaur“ (2021), zaumnog ogleda o odnosu ljudi i konja, jahača i jahanih, sjedinjenih u figuri kentaura. Uznemirujuća zvučna pista, munjevita montaža, optičke varke, neočekivani detalji, sve je to stalo u samo osam minuta ovog hermetičnog filma, koji zacelo više polaže na gledalačku intuiciju nego na komunikativnost.
Najslabiji utisak ostavljaju pomalo proizvoljni video-rad „Daleko od očiju / izvan vidokruga (odjava)“ Jelene Perišić („I Bhfad as Amharc/Out of Sight (Outro), 2021), ilustracija istoimene numere sa EP-ja „Seanchroí/Old Heart“, i „Pakovanje i raspakivanje Hrista“ Zorana Saveskog (2021), minijatura o kulisama „L’Arc de Triomphe, Wrapped“, posthumno dovršenog projekta umetničkog tandema Hristo-Žan Klod. Podsećanje na prizemnost rada na tako monumentalnom poduhvatu jedina je protivteža autorsko-tehničkom amaterizmu Saveskovog dokumentarca (beli Vikipedija tekst čini dobar deo filma, previše eksplikacije, arhaičan slideshow, nečitljiv prevod).
Kada nije sasvim odsutan, subjekt je u ovih osam uradaka nevidljiv ili „neopipljiv“. Kod Manolaće: „Ja sam oko. Nevidljivi posmatrač. Tu sam. Posmatram.“ Ili: „Ne učestvujem u ovoj stvarnosti.“ Nekada je sa druge strane kamere (Dragi dnevniče), nekada živi kroz svoju ideju i delo (Pakovanje i raspakivanje Hrista) ili vidimo samo njegov avatar (Junak). Pogledi mogu biti mehanički, depersonalizovani (Ja sam tu), ali i kao takvi čuvaju od zaborava (Događaji za zaboraviti). Kako Tadić podseća: „Bez odsutnih ne bi bilo ničega.“
