Program Hrabri Balkan Festivala autorskog filma predstavlja filmove kroz koje govore „sveži, smeli i mladi glasovi“ kinematografije jugoistočne Evrope. Na nedavno završenom 27. Festivalu autorskog filma u okviru ove selekcije, a po izboru dugogodišnjih selektora Maše Seničić i Stefana Ivančića, prikazana su, između ostalih, tri filma čiji su autori mlade, nagrađivane autorke iz Srbije i regiona (uz filmove Katarine Zdjelar, čiji su mnogobrojni filmovi praktično imali svoju „podselekciju“ u okviru Hrabrog Balkana). Kroz kratke prikaze njihovih filmova i intervjue, Filmoskopija predstavlja ove autorke, počevši sa beogradskom rediteljkom Goranom Jovanović.
Fotografija preuzeta iz press kit-a FAF-a uz dozvolu za korišćenje.
Gorana potpisuje scenario za 10 i režiju za 5 kratkih filmova, što igranih, što dokumentarnih. Njen do sada najzapaženiji film upravo je onaj prikazan u okviru Hrabrog Balkana. Jedanestominutna igrana drama „Armadila“ premijerno je prikazana na prošlogodišnjem filmskom festivalu u Sarajevu, u okviru selekcije „Teen Arena“. Gorana za „Armadilu“ potpisuje scenario, režiju, montažu, produkciju, kostim. Na pitanje kako je žonglirala između svih ovih uloga, Gorana kaže da je ta akrobacija prvenstveno bila rezultat niskog budžeta.
Nemam nikakve ambicije da tako radim svoje buduće filmove. „Armadila“ je od starta bila zamišljena svedeno baš zato što sam taj film planirala i da produciram. Kao producent sam određivala na šta će novac iz budžeta biti potrošen i sve što sam mislila da mogu da rešim sama, bila je ušteda i odlazilo je drugim sektorima.
Kako i sama Gorana kaže, njen pristup temi u „Armadili“ bio je sveden. „Armadila“ je film o odrastanju, prihvatanju odgovornosti, suočavanju sa smrću – u ovom slučaju psa. Prateći popodne u životu novopečenih tinejdžera, Sanje (Iva Pernjaković) i Darka (Nikola Zečević), strahovi i suočavanja su ono što dolazi gotovo prećutno, u pogledima, dok se razgovor fokusira na anegdote, aktuelne, ali značenjem manje probleme. Nadovezujući se na Sanjine strepnje, „Armadila“ slika nesigurnost i nespretnost aktera u ljubavnom odnosu koji je možda na pomolu i kom Darko pristupa dečački živahno i naivno, dok se Sanja krije u senci svog straha za nestalnim psom, delimično ga koristeći kao opravdanje za hladnoću. Kako se Gorana školovala u inostranstvu, na Univerzitetu u Vestminsteru, zanimalo me je da li je njen pristup lokalnim temama, poput odrastanja u Srbiji, izmenjen ili oblikovan životom u inostranstvu.
Nisam sigurna kako je i da li je uticalo na pristup temama, ali je uticalo na to da uopšte ne zavidim kolegama u „razvijenijim zemljama“, pretpostavljajući da je njima lakše da snime film ili opstanu u našem poslu.
Počevši iz Sarajeva, „Armadila“ je festivalsku karijeru gradila preko prestižnih evropskih festivala specijalizovanih za kratki metar, poput festivala u Najmehenu (Nijmegen) ili Viena Šorts (Vienna Shorts), ali i drugih, poput festivala u Trstu. Pobedom na festivalu u Motovunu, Armadila se kvalifikovala za Evropsku filmsku nagradu. Gorana kaže da je za nju dovoljan uspeh da film uopšte bude izabran za neki od relevantnih festivala, s obzirom da je, prema njenim rečima, konkurencija svake godine vrlo jaka.
Lepo je i kad se potrefi senzibilitet žirija s filmom, pa on bude i nagrađen, mada mislim da je kontinuitet u radu mnogo bitniji. Što se tiče konkretno „Armadile“, ona je imala tu sreću da u Motovunu naleti na „svoj“ žiri i osvoji tu kandidaturu za nagradu EFA, koja je veoma praktična, pošto sada više ne moram da brinem hoće li mi film videti sveta, jer on sada putuje s ostalim EFA kandidatima i putovaće još narednih godinu dana po raznim festivalima, i meni je to najbitnije.
„Armadila“ je nastala u produkciji Servia Film-a i koprodukciji Cinnerent-a, a uz podršku Filmskog centra Srbije. U tom smislu, „Armadila“ ne predstavlja klasičnu međunarodnu koprodukciju. Ipak, na filmu su radili slovenački direktor fotografije Lev Predan Kovarski i kolorista Jure Teržan, dok se u fazi postprodukcije priključila i producentkinja Martina Lajtner. O važnosti koprodukcija na regionalnom nivou i u dosadašnjem radu Gorana kaže:
Ako govorimo o međunarodnim koprodukcijama, važne su onoliko koliko je važno nešto što je neophodno, bar u dugometražnom filmu kod nas. U kratkom filmu je pretpostavka da će veći deo ekipe raditi bez honorara, pa se oni tako i finansiraju. Međunarodne koprodukcije u kratkom filmu bi kod nas imale smisla kada bi se ustalila praksa da po konkursu za manjinske koprodukcije barem jedan ili dva kratka filma budu podržana, da li putem preporuka komisijama ili tako što bi u komisije bili birani i ljudi naklonjeni kratkoj formi. Zbog velikih intervala između konkursa i dugog čekanja na odluke u slučaju nekih fondova, uglavnom se najviše isplati unapred planirati jeftin film.
U mom slučaju, iako poslednja tri filma radim sa saradnicima iz Slovenije, ta odluka nije potekla iz namere da filmove finansiram kao međunarodne koprodukcije, niti su oni tako realizovani. Lev Predan Kovarski je direktor fotografije s kojim sam želela da radim godinama pre nego što smo snimili „Armadilu“, i nakon toga smo snimili još jedan film, kratki dokumentarac, „Lopte“, koji je trenutno u fazi postprodukcije. Preko Leva, radu na „Armadili“ su se priključili i kolorista, Jure Teržan, i producentkinja, Martina Lajtner, iz Korektifa u Ljubljani, s kojima sam od tad radila i svoj film, „Mir“, a potom su se priključili „Loptama“ i kao koproducenti. Kad nađete dragocene saradnike s kojima želite uvek iznova da radite, onda nađete i način.
U iščekivanju finalizacije novih kratkometražnih filmova, Goranu sam pitala ima li planova za dugi metar. Goranin odgovor više je nego aktuelan, no ipak, optimizam perzistira, makar u maštanju.
Iluzorno je imati planove za debitantski dugometražni film u momentu kada Želimir Žilnik, Goran Marković i Srđan Dragojević ne mogu da planiraju snimanja svojih filmova, ali recimo da uvek postoje maštanja o dugometražnom filmu, kao što postoje maštanja i o novim kratkim filmovima, čija realizacija, bar u mom slučaju, nekad ume da traje koliko i za jedan dugometražni.
