Ko je pripovedač? Istim pitanjem počinje svoje izlaganje Ričard Volš (Richard Walsh) u tekstu „Ko je pripovedač?“[1] u kojem se protivi do tada poznatoj teoriji o poziciji naratora. Ali, i izvan teorijskih rasprava, često se postavlja pitanje – ko priča priču? Jedna ista priča, prenesena od reči do reči, može biti ispričana na potpuno različite načine ukoliko uzmemo u obzir sve ono što čini jednog pripovedača, a pitanje koje nas može zanimati je na koji način pozicija pripovedača menja tumačenje priče? Da li postoji nešto poput objektivnog pripovedača ili je pripovedač uvek subjektivan?
Kroz izabrane primere moguće je uočiti nekoliko različitih vrsta pripovedanja: heterodijegetičko pripovedanje u kojem je pripovedno lice – pripovedač – odsutno iz priče koju pripoveda (Rabbitland); zatim, homodijegetičko pripovedanje u kojem je pripovedač u službi jednog od likova u priči (Slatko od Ništa) ; i autodijegeza kao način pripovedanja u kojem narator pripoveda sopstvenu priču zbog čega i sam biva protagonista (Ako ikada jedne noći bilo kad). Žerar Ženet pravi još jednu grupu termina kojima označava pripovedno lice – ekstradijegetički, metadijegetički i intradijegetički. Za razliku od prethodno opisanih vrsta pripovedanja, ovi termini ne označavaju status pripovedača prema priči već prema samom narativnom tekstu. Da li je pripovedač u narativnom tekstu ili izvan njega? (Neposlušni)
Odabrani filmovi selekcije „Neočekivani naratori“ na različite načine propituju ulogu naratora u filmskoj priči. U selekciji se nalaze dva dugometražna ostvarenja – poetsko-dokumentarni film „Slatko od ništa“ (In Praise of Nothing) Borisa Mitića i igrani dugometražni film „Neposlušni“ rediteljke Mine Đukić, kao i dva kratkometražna filma – „Ako ikada jedne noći bilo kad“ reditelja Deana Radovanovića i animirani kratki film „Rabbitland“ rediteljskog tandema Nikole Majdaka Jr. i Ane Nedeljković. Od naratora prisutnih u samoj priči, unutrašnjih monologa, pa sve do spoljnih naratora i naratora-vodilje[2], odabrani filmovi nude različite pozicije pripovedača na filmu i time svojim pričama upotpunjuju ili menjaju kontekst, a samim tim i daju mogućnost različitih tumačenja jedne priče.
Poetsko-dokumentarni film „Slatko od ništa“ reditelja Borisa Mitića dirljiva i satirična parabola kroz koju nas od početka do kraja vodi narator Ništa sa Igijem Popom u ulozi Ničega. U samoj biti, Ništa se vraća na zemlju, pomalo zaboravljeno, beži od kuće i kako piše u sinopsisu filma, obraća nam se prvi i poslednji put. Naravno, to Ništa nema telo niti se pojavljuje ikako drugačije osim kao glas – glas legendarnog Igi Popa koji nam se obraća isključivo u rimovanom stihu (jer kako bi se drugačije Ništa obraćalo nego kao davno zaboravljeni viktorijanski junak?). Uz glas naratora, prikazuju se kadrovi iz preko sedamdeset zemalja, u početku naizgled bez jasne poveznice, ali kasnije, zajedno sa glasom naratora, od nejasnog narativa postaju jasne slike – slike o svemu što nas okružuje, slike o nama samima. Ukoliko se vodimo maksimom da film mora imati jasno određenu temu, onda bismo „Slatko od ništa“ definisali kao film o svemu i film o ničemu (kao dve strane iste kovanice). Ništa je istovremeno i protagonista i narator koji je istovremeno protagonista i posmatrač izvan teksta – protagonista je jer deluje da pratimo njegovu priču i da svi ti kadrovi različitih zemalja postoje budući da ih on posećuje kao bestelesna masa, ali i posmatrač izvan teksta – jer svi ti kadrovi bi postojali i da njega nema.
Kratkometražni igrani film „Ako ikada jedne noći bilo kad“ reditelja Deana Radovanovića nastao je kao studentski rad za ispit iz druge godine režije, ali po svojoj estetici i snazi prevazilazi ispitni rad. U pitanju je svojevrsni eksperiment koji bi možda bilo lakše zamisliti u današnjem post-postdramskom pozorišta zbog preplitanja monološke i dijaloške forme. S obzirom da nije u pitanju film-esej čija forma pruža mogućnost za različite eksperimente, zanimljiv je uspeli pokušaj Radovanovića da stvori jasnu igranu strukturu, ali u potpunosti prožetu unutrašnjim tokom misli. U filmu „Ako ikada jedne noći bilo kad“ pozicija naratora je u samoj radnji – reditelj dopušta da slušamo misli junaka koje pratimo tokom jedne noći, čime ulazimo u njihove najintimnije kutke. Naratori se menjaju, pružajući mogućnost da pratimo tri priče istovremeno: čoveka u srednjim godinama, koji je izgubio kontakt s bivšom ženom i detetom i nije siguran kuda dalje, prodavca u radnji koji je svoje najbolje godine protraćio i žene u pijanom stanju. Međutim, ono što ih spaja, osim kratkih preplitanja u radnji, upravo jeste njihov tok misli – hipnotišuć i tako neočekivan.
Kratkometražni animirani film „Rabbitland“ delo je autorskog dvojca Nikole Majdaka Jr. i Ane Nedeljković i predstavlja političku satiru o kolektivnom zaglupljivanju, ispričanu kroz prizmu malog mesta u kojem žive zečevi bez mozga – koji su srećni (tako srećni!). Osim njegove jasne društvene kritike i osobene vizuelne estetike (stop motion animacija), logičan je i odabir heterodijegetičkog načina pripovedanja – naratorka ne pripada samoj priči, već je komentariše kao svevideći narator. Pošto zečevi nemaju moć govora (iako u istoriji kinematografije nije stran pristup davanja moći govora životinjama) ovakav pristup i postavka sveznajućeg naratora deluje kao najtačnije rešenje. Jasno je da se u filmu „Rabbitland“ radi o promišljenoj odluci da se narator smesti izvan samog toka radnje, zato što samo onaj sa strane može da ispriča priču o kolektivnom zaglupljivanju – svi iznutra su već izgubili sposobnost zaključivanja i govora.
Na kraju, dugometražni igrani film „Neposlušni“ rediteljke Mine Đukić dirljiva je i nežna priča o detinjstvu, odrastanju i prerastanju. Kao takva, prati mladića Lazara (Mladen Sovilj) i devojku Leni (Hana Selimović) koji odlaze na biciklistički road trip, u nadi da će rekreirati igre i osećanja koja su imali kao deca. Takva postavka ne bi bila nimalo neobična (iako je priča tačno i promišljeno ispričana) da ne postoji neobična uloga naratora. U „Neposlušnima“ uloga naratora pripala je Minji Suboti, na neki način simbolu odrastanja i detinjstva. Uloga Minje Subote kao naratora, ali isto tako i pokretača radnje, daje mu ulogu „naratora-vodilje“. On igra sebe, ali i ono šta predstavlja – on usmerava glavne junake, iako su oni nesvesni njegovog postojanja, te pokušava da im kroz mudrost koju samo godine mogu da imaju pokaže put kojim bi trebalo da se kreću. Njegova uloga je van priče, te ga upravo iskustvo koje poseduje čini sveznajućim naratorom – vodičem kroz detinjstvo i odrastanje.
Neočekivani naratori nisu određeni samo funkcijom koju zauzimaju u jednom narativu, bilo kao krajnji vršilac radnje ili objektivni posmatrač. Preciznost, poetičnost, doslednost pa i nestalnost ogledaju se u pripovedačima ove četiri priče kako na filmskom tako i na simboličkom planu. Narator, čini se, može biti mnogo toga i jedino što ne sme da bude jeste dosadan. U ovim filmovima on to svakako nije.
Selekciju filmova neočekivanih naratora možete pogledati od 9.12 do 23.12 u Kombank dvorani u okviru programa Sala srpskog filma.
[1] Richard Walsh, „Who Is the Narrator?“, Poetics Today 18 (1997), 4, 495-513.
[2] Kovanica koju sam napravio u želji da opišem naratora koji vodi junake u pustolovinu, iako sam nije uključen u radnju.
