NASLOV FILMA: U potrazi za konjima (Looking for Horses)

SCENARIO I REŽIJA: Stefan Pavlović

TRAJANJE: 88’

ZEMLJA: Holandija, Bosna i Hercegovina, Francuska

GODINA: 2021.

Jesu li ovdje ljudi bolji nego drugdje?

„Ostrvo“, Meša Selimović

Iza staromodnog i neinventivnog naslova „U potrazi za konjima“ krije se čaroban film i favorit sa Beldoks festivala (Međunarodni festival dokumentarnog filma – Beldocs) potpisnika ovih redova. U smislu industrijske kompetitivnosti možda i naivno nenametljiv (od naslova preko sinopsisa do fotografije čizmi i cipela odabrane za program festivala), jednoipočasovni film slika je i prilika Stefana Pavlovića, reditelja bosanskog porekla sa adresom u Holandiji, onakvog kakvog ga upoznajemo u njegovom dugometražnom debiju

Film počinje skretanjem: Pavlović, zaintrigiran zagonetnim ribarom koji već osamnaest godina živi izopšten na jednom ostrvcetu, pauzira put ka rodnom mestu u kome mu živi baka. Od prvobitno željenog filma o susretu sa bakom, projekat u hodu dobija sasvim neočekivanog protagonistu – Zdravka, pecaroša u pedesetim koji je prilikom eksplozije granate u ratu u Jugoslaviji izgubio 90 posto sluha te jedno oko u eksploziji akumulatora 2000. godine, što će ga navesti da napusti Trebinje i osami se na rečnom ostrvu.

Razvoj Zdravkovog lika jedan je od dramaturških aduta ovog ostvarenja. Sa njim se prvo upoznajemo posredstvom teksta na ekranu iz Pavlovićeve tastature koji nas obaveštava o misterioznom ribaru, nakon čega je prikazan na čamcu, u ritualu ravnomernog udaranja po vodi kojim mami ribe. Snimljen u krupnom planu, Zdravko već u prvom kadru nosi mitopoetsku težinu. Sa šeširom na glavi, oštrim potamnelim licem, izmučenim borama, nedokučivim pogledom i bez jednog oka, Zdravko isprva naliči neumoljivim junacima vesterna. Scenu po scenu, naizgled grubi ribar otkriva svoju traumatičnu prošlost i osetljivu prirodu. Nepatvorenost usamljenikovih ispovesti bolno je ljudska, naročito kada govori da ga je gubitak oka „ubio psihički“, osamljivanje u prirodi spasilo i pomoglo mu da „ostane normalan“, kada poverava da više ne može sa ljudima, da nije za civilizaciju, da je previše osetljiv. Zdravkov portret tako postaje paradigma čitave jedne generacije Jugoslovena (radnika, seljaka, građana, rođenih oko 1965. godine, kako kaže) koja je u ratu izvukla deblji kraj. Izopštenik razume da je on, tada dvadesetpetogodišnji mladić, bio je žrtva političke manipulacije koja mu je uništila život, te žali što se tada nije oženio, jer posle rata „nisi više normalan čovek koji može da živi sa drugima“, „od normalnog čoveka postaješ krvnik“. Reintegracija ratnih veterana u društvo svakako je jedna od delikatnijih tema koje u podtekstu propituje Pavlovićevo ostvarenje. Kroz tu vizuru se mogu posmatrati i „prljavi kadrovi“[1] Zdravka: nemogućnost bivšeg vojnika da se (re)integriše u društvene okvire ilustrovana je stalnim Zdravkovim izmicanjem okvirima kadra.

Prijateljstvo Stefana i Zdravka takođe se razvija postepeno. Ribar reditelju ukazuje sve više poverenja, njihovo saučesništvo sve je čvršće do vrhunca u sceni sa izuzetnim emotivnim nabojem u kojoj se tužni Stefan naslanja na Zdravka koji peva sa suzama u očima.[2]

„Granice mog jezika su granice mog sveta“

U Pavlovićevom filmu sve su potrage – za korenima, prijateljem, konjima – neodvojive od potrage za jezikom, oko koje suštinski gravitira ovaj dokumentarac.

Stefan je još kao mali, tokom odrastanja u Montrealu, počeo da muca i zaboravio svoj maternji bosanski jezik (ili srpskohrvatski, budući da je rođen u SFRJ). Ubeđen da još uvek muca i sa vrlo slabim znanjem jezika, vraća se u Bosnu da vidi baku,  ali i sa željom da povrati jezik. Na putu ka maternjem jeziku, glavni sagovornik biće mu ribar vrlo ograničenog sluha (sic). Dok Stefan sporo i sa engleskim naglaskom izgovara reči, zastajući da nađe prikladnu, verovatno ih ponekad i čitajući sa papira ili telefona (što se može naslutiti u nekim kadrovima), Zdravko mu često traži da ih ponovi. No, verbalno nerazumevanje ne sprečava dvojicu protagonista da se jedno drugom približe. Naprotiv, ono je, baš kao i u Gatlifovom „Gadjo Dilo“, izgovor za zbližavanje. Tako u jednoj sceni Zdravko objašnjava izraz „kao bubreg u loju“ dok odmah potom ribar i reditelj na smenu lome jezik teško izgovorljivim rečima i brzalicama. Od ponavljanja, parafraziranja, specifične intonacije i neverbalnog govora tandem stvara sopstveni idiom, čiji će jedan deo biti, ni manje ni više, filmski (meta)jezik. U jednoj dirljivoj sceni Stefan preuzima upravljanje čamcem a Zdravko kameru, progovarajući tako vizuelnim jezikom kojim Stefan kao reditelj vlada. (Ribar će se, uzgred, jednim eteričnim panoramskim pokretom kamere, pokazati kao neobično poetičan snimatelj.) Upravo se u tom kadru Stefanu otima osmeh jer shvata da njime i sâm postaje punopravni protagonista sopstvenog filma i da će, rastežući granice svog jezika, prekoračiti i granice dokumentarizma u pravcu metafilmskog.

Montažne sekvence umetnute između scena sa Zdravkom još jedan su argument u prilog tvrdnji da je „U potrazi za konjima“ zapravo pre svega „U potrazi za jezikom“. Stefan putem voice-over naracije reminiscira o svom detinjstvu i gubitku jezika dok na ekranu pratimo isprekidanu vožnju gradom (Montreal? Holandija?) koja sugeriše preklapanje temporalnosti. Ovakav postupak posebno je uočljiv kada se, brzim rezovima, analeptični kadrovi umeću u one snimljene na ostrvu. Stefanov pripovedač je ne samo nepouzdan, već i nesiguran. Glas je isprekidan, ne uspeva da završi rečenicu, ponavlja replike kao na glumačkoj probi, ispravlja sam sebe. Borba sa jezikom predstavlja se pesnički slikovito i dekonstruiše esejistički: Stefan zamišlja slova, ali ne uspeva da ih uhvati, siguran je u trenutku pred izgovor da će zamucati; traži slogove gledajući u nebo, zaglavljen u misli i u izgovoru. Montaža podražava jezičke tegobe, i sama povremeno „zamuckujući“.[3]

Stefanova baka se kao figura neprestano provlači kroz film što takođe doprinosi jezičkom sloju filma. Naime, i baka je kao mala (nakratko) ostala bez glasa nakon što su joj, pred njom i sestrom, vojnici ubili majku (mucanje glasa koji priča bakinu priču, pa i slike, najistaknutije je na reči bullet (metak). Iako baku nijednom ne vidimo na ekranu (saznajemo i da je preminula u međuvremenu), ona zapravo simbolično sjedinjuje sve aspekte filma: prijateljstvo (jer se na putu ka njoj Stefan sprijateljio sa Zdravkom), jezik (jer su i ona i njen unuk imali problem sa govorom) i konje (koje je Stefan nekada hranio sa njom, a sada pronalazi sa Zdravkom). Krug je zatvoren: Stefan je Zdravku, bar privremeno, popravio slušni aparat, reditelj je povratio jezik, ili bar pronašao prikladnu zamenu u vidu (filmskog) idioma (Zdravko će mu potvrditi da „dobro priča“), konji su pronađeni.

„U potrazi za konjima“ suvereno galopira uskom stazom između sentimenta i intelektualizacije, spontanosti i promišljenog koncepta, artikulisano zamuckujući na granici poezije i proze, u prostoru plavom i ljubičastom, sivom ili ziftcrnom (zaigran kadar meseca koji se kao ping-pong loptica odbija od okvira kadra!), prostoru jedinstva ostrva, jezera i planina, ratnog veterana i mladog reditelja. Pred kraj filma, kadar simetričan onom sa početka: Zdravko mami ribu na čamcu, ali ne više sa grubim izrazom lica revolveraša, već sa dobroćudnim osmehom. Metamorfoza možda nije potpuna, ali je, selimovićevski rečeno, ona čudo, mogućnost, opšta nada, „primjer za ugled, utjeha ljudskom beznađu i samozaturenosti, radosna zora velikog očekivanja. SLOBODA.“

[1] U montaži su zadržani tehnički nesavršeni kadrovi (skliznuća kamere, iz prevelike blizine snimljeni delovi tela, nedovoljna oštrina, odsustvo fokusa, itd.) koje je reditelj, kao i veći deo filma, snimio sâm iz ruke.

[2] Toplinom i emotivnošću, scena podseća na „Gadjo Dilo“ Tonija Gatlifa. Sa Gatlifovim filmom „U potrazi za konjima“ deli i druge sličnosti: mladog protagonistu koji kreće u potragu po istočnoj Evropi i tamo sreće starijeg junaka sa kojim postaje prijatelj uprkos jezičkoj barijeri. Komika jezičkog nerazumevanja likova kod Pavlovića slična je onoj u ostvarenju francuskog režisera (recimo, kada rumunski Rom Izidor prenaglašeno ponavlja francuske reči, bilo da su u pitanju imena fudbalskih klubova ili psovke). Osim toga, ni Pavlović ni lik Romena Dirisa na putovanju ne pronalaze ono za čim su pošli, već nešto drugo, možda i dragocenije.

[3] Osim sa slikom, verbalni iskaz u dijalektičkoj je sprezi sa tekstom u slici (ispisanim na ekranu u određenim kadrovima) i ispod nje (titlovi). Stefan se, na primer, putem titlova pita „zašto [je] to tako rekao“ ili o čemu Zdravko razmišlja.