Prva filmska revija u Amfiteatru u Puli, koja je održana 1954. godine, ubrzo je postala najvažniji kinematografski festival nekadašnje Jugoslavije. Danas, decenijama kasnije Arena u Puli je još uvek mesto okupljanja filmova iz Hrvatske i regiona, koji sada, za razliku od pionirskih godina, pripadaju Internacionalnom programu. Kroz godine koje su usledile, sa kojim izuzetkom, od prve projekcije izvorno „Filmskog festivala“ sama filmska smotra je menjala nazive pod uticajem društveno–političkih okolnosti. Ovogodišnje 68. izdanje Filmskog festivala u Puli je donelo još jednu staru novost. Predsednik žirija 68. selekcije bio je Pavel Pavlikovski, oskarovac, kanski pobednik i višestruki dobitnik Evropske filmske nagrade (EFA) čime je vraćena praksa da hrvatske filmove ocenjuje delom i međunarodni žiri. Uz autora vanserijskog filma iz 2013. godine „Ida“, prikazanog u okviru specijalnih projekcija, i ostvarenja „Hladni rat“, ovogodišnji žiri su činili reditelj Danilo Šerbedžija, glumica Zrinka Cvitešić, snimatelj Mirko Pivčević i selektorka Filmskog festivala u Čikagu (Chicago International Film Festival) Mimi Plauché.

Na ovogodišnjem festivalu su prikazana čak 92 filma raspoređena po selekcijama: Hrvatski program, Internacionalni program, Specijalne projekcije, Studentski program i dva programa namenjena nominalno mlađoj publici – Pulica i Dizalica. Festival je održan na čak 15 lokacija od kojih su četiri bile rezervisane za filmski program. Uz centralno zbivanje i reviju filmova, organizatori festivala su pripremili i raznovrsan prateći program među kojim se posebno izdvojila izložba „Osluškujući dah publike“ posvećena dramskom opusu glumice Marije Crnobori organizovana u Kino Vall-iju uz svečani prijem u Srpskom kulturnom centru, kom je prisustvovao i deo autorske ekipe filma „Južni vetar 2 – Ubrzanje“.

Ovogodišnje izdanje festivala otvorio je debitantski film „Murina“ Antonete Alamat Kusijanović za koji je rediteljka dobila Zlatnu kameru na Festivalu u Kanu (Festival de Cannes). Ova porodična drama smešta radnju u fantazmagorične predele dalmatinskog ostrva gde u zabačenoj uvali, odsečena od stvarnog sveta živi tinejdžerka Julija (Gracija Filipović) sa roditeljima Nelom (Danica Ćurčić) i Antom (Leon Lučev). Privid bonace uzburka dolazak Haviera (Klif Kurtis), bogatog preduzetnika iz Amerike (Klif Kurtis). U Havieru okruženje vidi investitora koji im može ostvariti individualne snove dok on umesto potencijala eksploatisanja prirodne lepote bira lagani letnji flert. U filmu „Murina“ su u kontrapunktu snoliko nestvarna obala Jadrana i unutrašnji nemiri i razarajuće nezadovoljstvo stanovnika tog raja – najpre, Julije i njene majke Nele. Ipak, snovi obično i umiru u raju. Sam lik protagonistkinje Julije koja je jedno sa morem neodoljivo podseća na Žan Mark Bara iz Besonovog filma „Veliko plavetnilo“ (Le Grand Blue). Ipak, ono što Juliju razlikuje od Besonovog amfibijskog junaka je njena želja da ode na koledž u Ameriku, a u Havieru vidi priliku da prestane da živi očev san i otisne se na svoj put. Murina je tvrdoperka nesavitljivih kostiju, riba snažnog ugriza i otrovne krvi. Murina je noćni lovac, vrsta predatora i riba koja se skriva u rascepima stena na samom dnu. Metafora najavljena još u naslovu filma dobije svoje puno značenje u raspletu kada Julija isklizne iz ruku, baš poput ribe koja je njen alterego. Julija je i po svojoj percepciji stvarnosti nalik na murinu, aktivna u razumevanju stvarnosti van svog mehura, ali bez učešća u pogledu izricanja svojih htenja. Bar ne do trećeg čina kada njen lik postaje aktivan i u tom primarnom shvatanju dramske akcije počne da dela u pravcu ostvarenja svojih htenja. Debitantkinja Kusijanović u „Murini“ na vizuelnom i značenjskom planu konfrontira lepotu i teror gradeći narativni, ali i rediteljski postupak kompaktno upakovan u nešto preko 90 minuta izuzetno taktilnog filma.

„Zvizdan“ Dalibora Matanića je, čini se, 2015. godine postavio visoke standarde hrvatske kinematografije, dok je publiku saznanje da je u pitanju tek prvi deo trilogije veselilo. Triptih ljubavnih priča parova podeljenih na „naše“ i „njihove“, kao inicijalne Matanićeve premise, smeštenih u tri razdoblja – sam početak poslednjeg rata u Jugoslaviji, godine nedugo nakon razdvajanja i razaranja i „naše vreme“ kada bi otklon od svega nekada proživljenog trebalo da bude dovoljan da se kao hrčci ne vrtimo u istom točku. U filmu „Zora“ drugom delu trilogije, Matanić nastavlja da se bavi usudom Balkanaca (sa pežorativnim prizvukom) iako je sve mistifikovano. Neimenovano selo, neimenovan grad kome teže žitelji neimenovane doline i od njih, iako deo zajednice, izopšteni Ika (Tihana Lazović) i Matija (Krešimir Mikić). Matanić zadržava strukturu iz „Zvizdana“ sastavljajući par od naših i njihovih s tim da je dodat i jedan novi nivo gde junakinja, iako pripada kulturi sela, opet nije dovoljno njihova. Iki i Matiji je najmlađi sin, Jure, nestao bez traga. Nakon tog događaja srednji sin Nikola je prestao da govori. Iz lične drame proizilazi scenaristički motiv koji pokreće radnju Matanićeve „Zore“. Ika ne želi da napusti selo dok ne pronađu sina dok Matija u odlasku u grad vidi priliku za novi početak. I ne samo zbog pojave dva lika stranca, došljak takođe imena Matija i ženske magijske figure, čitava atmosfera filma je doslovno hipnotička. Kamera Marka Brdara akcentuje svetlost i refleksiju te svetlosti, pridodajući težinu već upečatljivim maglovitim predelima u kojima Matanić prede priču o unutrašnjoj borbi čoveka.

Branko Šmit se 1988. godine prvi put pojavio na Filmskom festivalu u Puli filmom „Sokol ga nije volio“, danas klasikom jugoslovenske kinematografije, u kom seljak Šime tokom Drugog svetskog rata pokušava da se ne svrsta ni u jedan ni u drugi tabor. Taj trend da Šmitovi filmovi izazivaju kontroverze zbog svog izuzetno direktnog i oštrog društveno–političkog komentara,  zadržan je i u filmu „A bili smo vam dobri“, koji je bio deo selekcije Hrvatskog programa. Ovoga puta, tema koju autor beskompromisno obrađuje su branitelji Domovinskog rata. Protagonista Dinko, kog tumači Rene Bitorajac, za svoju borbu u ratu kao dar od države koju je stvorio dobio je samo posttraumatski stresni poremećaj. Dramska situacija u filmu „A bili smo vam dobri“ je bazično postavljena – Vlada je promenila odluku da centar Paromlina, iz koga su kretali u rat, pretvori u Muzej domovinske zahvalnosti zbog potencijalnog rušenja zgrade. Veteranima okupljenim oko zgrade koju sa pravom svojataju pridruženi su i likovi mladih ultradesničara koji se bez znanja bave toksičnom revitalizacijom (mada je upitno da zaista nije u pitanju kontinuitet) nacionalističke dijalektike i delanja. Šmit sučeljava oronule branitelje koji su život i (dobar) deo sebe dali za državu koja im umesto iskrene zahvalnosti uplaćuje simboličnu penziju sa ovom mladom, nadolazećom strujom indoktriniranih generacija rođenih mahom nakon sukoba koji uzimaju kao motiv za svoj vandalizam i produbljivanje mržnje. Zbog bivšeg rata novi rat u centru Zagreba je na pomolu što je vizuelno ispraćeno kroz kameru Daria Haceka. Šmit provocira publiku uplićući u ovu osetljivu priču Tuđmana, Pavelića i grafit koji podseća na plakat HDZ-a, pružajući komentar na današnju političku situaciju, a hrabrost i snaga ostaju kao najupečatljiviji parametri ovog ostvarenja.

Nastavak prve srpske franšize „Južni vetar – Ubrzanje“ doneo je neočekivanu estetiku i kolorit koji je poznatoj priči i likovima doneo jedan umetničkiji dojam od prvog dela iz 2018. godine. Petar Maraš (Miloš Biković) ovoga puta je emotivno involviran, nije hladne glave a i u ovoj partiju šaha sve figure su vlasništvo Crvenog (Aleksandar Berček). Novi film reditelja Miloša Avramovića izmestio je radnju sa beogradskog asfalta, zone komfora Petra Maraša, u divlje predele među „divlje“ ljude koji žele da naplate neraščišćeni ceh. Beogradski mangup je sada produžena desna, prljava ruka države što uz sav privid sjaja povlači daleko manje autonomije nad sopstvenim životom. „Južni vetar 2 – Ubrzanje“ je otišao veliki korak unapred u odnosu na prvi deo stilizacijom, razvojem likova i vizuelnim spektaklom sa elemetima orijentalne tematike integrisane u dinamičnu akcionu priču.

Još jedan zanimljiv film na planu ideje koju komunicira je film „Baksuzno bubanje ili bezumni pornić“ koji je bio deo Internacionalnog programa. Privatni video snimak pornografske sadržine profesorke u srednjoj školi sa suprugom procuri u javnost. Rumunski reditelj Radu Jude se u priči u kojoj je nominalno centralna tema eksplicitni snimak, bavi suštinskom pornografijom savremenog doba. Neukusom tržnih centara, oklopnih vozila bahato parkiranih po pločniku za pešake i drugih pošasti konzumerizma u zemlji koja je u večnoj tranziciji, kao i Srbija. Takođe, Judeov film satirično i bez dlake na jeziku ne štedi ni licemerje samog društva koje bez neprijatnosti preuzima na sebe ulogu strašnog suda, nesvesni svoje nesvesti.

Ovogodišnje 68. izdanje Filmskog festivala u Puli je svojevrsni pastiš tema, narativnog pristupa, kao i vizuelne estetike svakog pojedinačnog filma.  Načelno temu ovogodišnje selekcije možemo odrediti kroz intimističke priče svakodnevnih junaka spram društva, koje ih, u svojoj devijantnosti, pritiska sa željom da ih privoli sebi. U takvom svetu koji odbija da prihvati drugost pojedinac nema baš mnogo izbora.