Miloša Ljubomirovića, reditelja, producenta, osnivača producentske kuće Servia Film, upoznala sam na putu za Sarajevo 2017. godine, gde smo na filmskom festivalu bili polaznici programa Talents Sarajevo. Miloš je bio polaznik programa za producente, te sam ga i sama videla kao producenta, predajući se prvoloptaškom etiketiranju. Međutim, ubrzo će se ispostaviti da je Ljubomirović, iako alumnus Fakulteta organizacionih nauka (FON), te master programa Filmske i TV produkcije na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU), mnogo više od samo producenta. Od 2017. do danas svedočila sam, kao uostalom i ostatak domaće, regionalne i internacionalne filmske javnosti, Miloševom stasavanju kao producenta, ali i reditelja.
Miloš je svoje visoko obrazovanje započeo na FON-u, da bi ga kasnije, nakon diplomiranja na osnovnim studijama, naizgled sasvim neočekivano za jednog „fonovca“, nastavio na FDU. On smatra da u ulasku u svet filma sa fakultetom koji nije FDU (ili drugi fakultet dramskog usmerenja) ipak postoji više prednosti nego mana:
U odluci da se sa 24-25 godina upiše FDU očigledna je ozbiljnost namere. Čovek u tom dobu je već bio u prilici da oseti određene poraze, da doživi iskustva koja ga čine bogatijim i zrelijim od osobe koja u svet filma ulazi odmah nakon srednje škole. Pogled na život se može značajno promeniti u tih pet ili šest godina. Obrazovanje na FON-u bilo je u oblasti menadžmenta, pre svega iz užih oblasti kao što su upravljanje projektima, budžetom, ljudima, međuljudskim odnosima, a bilo je tu i osnova ekonomije, matematike… Jak je bio akcenat na analitičkom pristupu i donošenju odluka zasnovanih na činjenicama. Sve to praktično pokriva ono što je potrebno za jednog dobrog producenta. Najveća mana obrazovanja na FON-u, a ujedno i prednost FDU je poznavanje domenske oblasti. Druga velika prednost producenata školovanih na FDU je mreža kontakata. Ipak, uz veliku posvećenost sve se mane daju nadomestiti.
Miloš je, sasvim izvesno, nadomestio mane i to ne tek da pokrpi rupe – za svoj master film „Sjene“, koji je ne samo producirao, već i režirao, a potpisuje i priču filma, i na kom je, između ostalih, sarađivao sa Nebojšom Glogovcem i Nikolom Rakočevićem, Miloš je dobio nagradu Dejan Kosanović za najbolji master rad katedre za filmsku i TV produkciju. Kako je nagovestio već u svom prvom filmskom koraku, Miloš nije nameravao da se zadrži isključivo na poziciji producenta. Ipak, kako kaže, sigurno je da više vremena provodi u toj ulozi. Za Miloša biti producent znači biti bitan deo kreativnog tima na projektu.
Biti producent za mene nije samo administrativna pozicija, organizator ili osoba koja upravlja finansijama, kako dobar deo filmskih radnika percipira producente, već nastojim da budem deo projekata na kojima mogu dati i nekakav kreativni doprinos. Važno mi je da u projektima budem uključen još od faze njihovog razvoja, da sa rediteljem prođem čitav kreativni proces. Bavljenje produkcijom nije isključivog karaktera i ne umanjuje moje aspiracije da se na određenim projektima prihvatim i režije. Ta potreba dolazi iz „stomaka“ i za sada lako mogu da razlučim kakva moja uloga treba da bude, te da se u skladu sa tim i ponašam. Verujem da i na polju režije mogu puno da ponudim. Ipak, to činim na manjem delu projekata u kojima je producentska kuća koju vodim uključena.
Nakon kratkometražnog master filma „Sjene“, Miloš je producirao, režirao i pisao (kao koscenarista potpisan je Srđan Banović, sa kojim je Miloš prethodno sarađivao i na „Sjenama“) kratkometražnu dramu „Poziv“, a potom i kratki dokumentarac indikativnog naziva „Film jednog kamiondžije o bratu kamiondžiji“. U produkciji Servia filma i Miloševoj izvršnoj produkciji, snimljen je i film „Armadila“, rediteljke Gorane Jovanović, koji je pobedom na prošlogodišnjem izdanju festivala u Motovunu ušao u konkurenciju za Evropsku filmsku nagradu (European Film Award). U fazi produkcije ili razvoja Miloš potpisuje nekoliko filmova, među kojima su dokumentarni, animirani, igrani.
Iskreno, ne razmišljam puno o tome da li će naredni projekat biti igrani ili dokumentarni film. Određene priče postaju predmet mog interesovanja, a priča dobrim delom i bira formu/žanr u kojoj će film biti. Do sada jesu to bili igrani i dokumentarni filmovi, ali u okviru Servia filma imamo eksperimentalni film u produkciji („Mir“, rediteljke Gorane Jovanović) i animirani u razvoju („Žetva“, reditelja Strahinje Mlađenovića). Ono o čemu jesam vodio računa je da u produkcionom smislu ne pravim nagli skok ka dugometražnom igranom filmu već da do njega dođe nakon nekoliko kratkih filmova i nakon produkcije dugometražnog dokumentarnog filma „Nemoj da se vraća” u režiji Danila Lazovića i mene, a koji je trenutno u fazi post-produkcije. Tim tempom smo i došli do toga da je prvi dugometrežni igrani film „Tri poziva“ u produkciji Servia filma dobio podršku za razvoj projekta na prošlogodinjem konkursu Filmskog centra Srbije (FCS).
Miloš je poreklom iz Bora, grada koji, kao i njegov region, nije novost u srpskoj kinematografiji, što zbog filmičnih pejzaža, što zbog socijalno-ekonomskog konteksta gde se u malom ogleda čitava država. Trenutno Servia film priprema film „Flotacija“ u režiji Alesandre Tatić i Elunede Zoi Ajano, dok se premijera filma Stefana Đorđevića „Pepeo u nama“ očekuje ove godine. Radnja oba ova filma smeštena je u Boru i okolini.
Čitav taj prostor jeste izuzetno filmičan i često ume da nadahne autore. Primetan je broj i filmskih stvaralaca koji dolaze iz Bora. Verujem da specifičnosti odrastanja u toj sredini mnogo dugujemo. Mene je taj grad definitivno oblikovao. Deda mi je bio rudar, otac mašinski inženjer pri rudniku (ali i fotograf), stoga ne čudi što sam rado pristao da kao producent učestvujem na dva dokumentarna filma o rudarima, kratkometražni „Pepeo u nama“ reditelja Stefana Đorđevića, sniman u Boru, i dugometražni „Flotacija“ rediteljki Aleksandre Tatić i Zoe Aiano, koji se snima u Majdanpeku. Voleo bih da snimim i igranu seriju koju će za temu imati Bor u tri različita perioda, kada je rudnik bio u vlasništvu Francuza, onda pod Nemcima u Drugom svetskom ratu i sada kada su vlasnici Kinezi. Produkciono je to veoma složen projekat, videćemo da li i nemoguć.
Na rezultatima konkursa FCS-a, među podržanim filmovima, primetno je bilo ponavljano pojavljivanje Miloševog imena i Servia filma, a posebno upadljivo u kategoriji finansiranja stranih koprodukcija. Miloš kaže da prilike za inostranu saradnju duguje koprodukcionim marketima velikih evropskih festivala.
Do prvih manjinskih projekata došao sam na pičing forumima u Brestu i u Solunu. Video sam snažne projekte koji su dublje zagrebali moju pažnju i kontaktirao autore sa predlogom, odnosno nekom mojom vizijom saradnje. Koprodukcija je sa jedne strane nužnost, kada su ambicije i budžeti filmova veći, a sa druge i izazov koji može doneti mnogo lepih i korisnih stvari. Moja prva koprodukcija (i prvo iskustvo snimanja na filmskoj traci) je kratki igrani film „Severni pol“, u režiji Marije Apčevske, u produkciji Roberta Naskova (Kino Oko).
Ukoliko ste pratili ovogodišnji Kanski filmski festival (Festival de Cannes), ili ukoliko ste bar čitali novosti Filmskog centra Srbije, primetili ste da je „Severni pol“ premijerno prikazan upravo na ovom festivalu. Za Miloša je iskustvo odlaska u Kan predstavljalo kulminaciju sinergističkog kreativnog rada na filmu.
To je bilo veliko iskustvo za sve nas. Izuzetno sam zahvalan na prilici da radim na ovom filmu. Stvorili smo odličnu osnovu za, verujem, dugogodišnju saradnju i to mi je posebno drago.
Međutim, „Severni pol“ nije jedini film Servia filma koji potpada pod kategoriju „stranih koprodukcija“.
Druga koprodukcija je dugometražni dokumentarni film „Nazad!“, reditelja Borisa Despodova. U pitanju je još jedan prilično ambiciozni projekat, tematski i vizuelno snažan dokumentarac sa dramaturgijom koja gotovo da liči na igrani film. Nakon podrške fondova u Nemačkoj i Bugarskoj dobili smo i podršku FCS-a na poslednjem konkursu.
Čini se kao sasvim izvesno da će se ime Miloš Ljubomirović, kao i Servia film, pojavljivati sve češće kako na marketima, tako i na festivalima, u Srbiji, regionu, Evropi – a i svetu.
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Nenad Marinković
