Na ovogodišnjem 8. izdanju internacionalnog festivala kratkog igranog filma Bašta Fest, koji je ove godine održan pod sloganom OFFLINE prikazano je 30 filmova iz 21 zemlje, koje odlikuje izrazita tematska, žanrovska i stilska raznovrsnost. Ipak, jedan od posebno upečatljivih motiva koji se u različitim varijacijama uočava u najvećem delu selekcije jeste zarobljenost na nivou društvenog sistema, međuljudskih odnosa, identitetskih kriza… Budući da je film odraz kolektivne svesti, spomenute tendencije u novonastalim okolnostima nimalo ne čude, bilo da se radi o procesu stvaranja ili selekcije. Mada je pitanje slobode i svih njenih lica prisutno od pamtiveka, prethodni period primorao nas je na direktno suočavanje sa granicama u brojnim područjima stvarnosti kojima smo smatrali da suvereno vladamo. Zato motiv zarobljenosti, zajednički ovim filmovima izdvajamo kao metaforu trenutka u kom živimo.
Kineski film „Ona beži“ (Qiu Yang, 2019) je eksplicitan u tom smislu, i prati devojčicu koja uprkos nametljivoj volji svoga oca pokušava da napusti školski plesni tim. Ovo delo veoma uspešno crpi mogućnosti kratke forme, progovarajući sopstvenim sinematičkim jezikom. Osećaj zarobljenosti i sav teret koji devojčica nosi dočaran je distanciranom kamerom i sporim zumovima, uz minimalno dijaloga, a insistiranjem na prostoru van kadra stvara se klaustrofobičan efekat. Na širem planu, film se može posmatrati kao odraz kineskog društva, u kom se želja za slobodom smatra izdajom.
Taj motiv zarobljenosti je stilski i jezički potpuno drugačije tretiran u filmu hrvatske rediteljke Sare Grgurić „U šumi“ (2020). Ovo je jedan od prvih regionalnih filmova koji tematizuje pandemiju, a priča prati mladi par koji za vreme karantina odlazi u hrvatsku planinsku regiju Gorski kotor. Široki totali nepreglednih prostranstava i bogatstvo vegetacije u snažnom su kontrastu sa psihološkim stanjima aktera. Čitav dramski naboj proizilazi iz osećaja zatočenosti u emotivnom odnosu i nezadovoljstva glavne junakinje, koja i pored svog tog prostora nema gde da pobegne. U toj izolovanosti od ostatka sveta postaje jasno da je nekadašnji ljubavni odnos prerastao u netrpeljivost, a završnom scenom seksualnog čina snažno i suptilno prikazan je njen pristanak da u takvom odnosu ostane.
Ptica u kavezu (kućni ljubimac glavnog junaka) je glavna metafora crnogorskog filma „Posjeta“ (2020), reditelja Đorđa Vojvodića. Stefan živi i studira u Berlinu, deleći stan sa dečkom, a prilikom kratke posete njegovih roditelja, on ulaže napor da predstavu svog života prilagodi njihovim očekivanjima. U ovom delu narastajuće tenzije svaki član porodice igra nametnutu ulogu, koja funkcioniše po principu prećutnog dogovora. Radnja se odigrava u toku jednog dana, u jednom prostoru, koji kako priča odmiče sve više guši. Iz ovakve postavke autor crpi intenzivan emotivni naboj, uvlačeći gledaoca u poziciju učesnika priče. Iskorišćavajući Stefanovu finansijsku zavisnost, roditelji vrše invaziju na njegov intimni prostor i u krajnjoj instanci polažu pravo na njegovu slobodu. Jednostavnim i vešto sprovedenim narativnim metodama, Vojvodić pruža slojevit uvid u dinamiku porodičnog odnosa.
Zatim, film Gvozdena Ilića „Matura“ (2019) iz nesvakidašnjeg ugla tematizuje emotivno i seksualno sazrevanje troje mladih. U uvodnim scenama kamera živopisno oslikava glavnu protagonistkinju Nađu u porodičnom okruženju, nagoveštavajući njenu buntovnu prirodu. Kada sa svoja dva prijatelja ode na matursko veče postaje jasno da su ovi mladi ljudi u potrebi da se ne ukalupe u ispraznost sveta koji ih okružuje kreirali zajednički mikrokosmos, u okviru kog su nikle kompleksne emotivne relacije. U noći koja sledi dolazi do eskaliranja skrivenih i potisnutih želja, što će se na različite načine odraziti na svakoga od njih. Međutim, kako radnja odmiče gledalac je sve udaljeniji od glavne junakinje, a njeno psihološko-emotivno stanje ostaje velikim delom nedorečeno, čime se stvara utisak nedovoljno dramaturški zaokružene priče. Vrednost ovog dela leži u tom nekonvencionalnom pogledu na radikalnu prirodu generacijskih odnosa, što bi moglo da otškrine vrata ka novim perspektivama u domaćim filmovima o odrastanju.
Još jedan kvir film vredan analize je južnokorejski „Ples božanske ćerke“ (Sungbin Byun, 2020) koji se na komičan način bavi društvenim nerazumevanjem transrodnog identiteta. Priča je centrirana oko trans žene i plesačice koja odlazi na ispit za služenje obaveznog vojnog roka. U uvodnim scenama protagonistkinju vidimo u korejskom gej klubu, mestu kojim samouvereno vlada i pronalazi i sopstvene prostore slobode. Nasuprot tome, u spoljašnjem svetu ona nailazi na degradaciju i osramoćivanje. Smeštajući naraciju u neprijateljsko okruženje i služeći se apsurdnim dijalozima i neočekivanim preokretima, autor uspeva da dotakne mnogo različitih aspekata trans iskustva. Ipak, ova filmska priča uliva dozu optimizma, jer junakinja svojom harizmom uspeva da izvuče dozu ljudskosti iz članova birokratskog sistema, zatvarajući film prkosnim i oslobađajućim plesom.
Ponekad je da bismo nastavili da se razvijamo potrebno da napustimo svog najboljeg prijatelja. U društvu koje prijateljstvo ceni kao ultimativnu vrednost retki su oni koji o ovome govore. Zato nimalo ne čudi što je nagrada za najbolji film „Zlatna imaginacija“ pripala delu „Marlon Brando“ (2020) holandskog reditelja Vinsenta Tilanusa. Odnos dvoje kvir srednjoškolaca, devojke Naomi i dečka Cas prikazan je kumulativnim nizanjem kratkih dinamičnih scena. Ti bezbrižni životni trenuci dvoje mladih ispresecani su labavim skicama disfunkcionalnog odnosa Naomi i njene majke. Kada Naomi odluči da prekine druženje sa Casom, autor nas pošteđuje objašnjenja, akcentujući samo dečakovu patnju. Služeći se težinom neizrečenog Tilanus gradi snažnu priču i trodimenzionalne karaktere, a završnom sekvencom smeštenom u blisku budućnost nagoveštava da kraj prijateljstva nužno ne znači i prestanak ljubavi.
Još jedna impresivna vinjeta o odrastanju „Još uvek nismo mrtvi“ (Joanne Rakotoarisoa, 2020) prikazuje poslednje zajedničko letnje veče ukrajinskih tinejdžera. Dok grupa prijatelja levitira između živopisnih snoviđenja i realnosti odrastanja, jedan od njih će pre zore morati da donese veliku životnu odluku: da li odlazi u rat ili beži iz zemlje? Međusobni odnosi aktera grade se naivnim, povremeno intenzivnim dijaloškim scenama. Poseban utisak ostavlja fotografija toplo-hladnih melanholičnih tonova, a prostori (socijalistička arhitektura, betonski parkovi, zapušteni parkinzi) su u funkciji bližeg portetisanja junaka. Možemo reći da je grad zaseban akter ove poetične i mračne sage o istočnoevropskoj mladosti.
Film „Parada“ (2020), rediteljke Lene Milović istražuje odnos između kulturoloških konvencija i autentičnosti ljudske prirode. Rukometni trener Bojana, živi i radi u Danskoj, a vuče balkanske korene. Kada roditelji dovedu u pitanje njene pedagoške metode, ona će morati da pronađe način da svoju plahovitu prirodu prilagodi skandinavskom mentalitetu. Svet ovog filma je sterilan i razigran istovremeno. Kontrolisana, hladna paleta i minimalistički enterijer u funkciji su oslikavanja okruženja, a iz sudara rigidnih kulturoloških konvencija i Bojanine burne naravi nastaje humoristički efekat. Energičnom i razigranom glumačkom izvedbom glavna glumica Marinela Dekić gradi dopadljivu, jaku ličnost koji se istrajno zalaže sa svoja uverenja.
Još jedno zanimljivo ostvarenje koje prikazuje život u dijaspori „Pasji dani“ (2020), rediteljke Jelice Jerinić prati mladu devojku koja se na svom part time poslu susreće sa apsurdna situacijom. Pas koji joj je poveren na čuvanje neočekivano ugine, a vlasnica psa joj preko telefona zadaje listu čudnih zahteva. Gonjena osećajem krivice, ona pristaje na sve i potpuno zarobljena u situaciji, svoj život prepušta spletu okolnosti. Srodnost sa tekovinama nadrealizma uviđa se na nivou apsurdnih zapleta, nejasnih motiva aktera i prenaglašene glume. Zato, delo se može čitati kao košmarni san putem kojeg podsvest protagonistkinji pokušava da poruči da nešto u njenom odnosu prema sebi i drugima nije kako treba.
Filmom „Janje“ (2019) hrvatska rediteljka Nina Violić ulazi u polje malignog zla i neobjašnjive volje za destrukcijom i (samo)uništenjem. Ružičast i naivan svet dvanaestogodišnjih drugarica Cvite i Megi dobiće drugačiji prizvuk kada ih stariji školski drugar povede u obližnji kvart na popodnevno druženje. Povedene osećajem moći i nenaučene da prihvataju različitosti ove devojčice „poigraće“ se sa životom ljudskog bića. U filmu vešto su nijansirane psihološki stadijumi čoveka povedenog destruktivnom dinamikom grupe: gađanje, strah, prepuštanje i uživanje. Izvitoperena stvarnost oslikana je pastelnom paletom dečijeg naivnog sveta. Zauzimajući stanovište antropološkog pesimizma iz te perspektive autorka stvara atmosferu koja ostaje da nas prati dugo nakon projekcije.
Ovogodišnje izdanje Bašta Fest-a donelo je filmove čija dinamika, slojevi i značenja jasno upućuju na društveno-političku, kulturološku, emotivnu zarobljenost. Pojedini od njih ovaj motiv uzimaju kao glavno ishodište, dok se u ostalima suptilno provlači, kao neodvojivi segment teme koja se tretira. Spomenuti filmovi uklapaju se u primetne tendencije i izdvajaju hrabrim pristupom na sadržinskom ili formalnom planu. Posebno je primetno lagano utapanje kvir tematike u društveni mejstrim, preispitivanje šablona i igara u okviru međuljudskih odnosa, kao i višeznačan odnos prema idealu slobode. Forma pojedinih filmova je oblikovana kroz sadržaj, dok neki od njih hrabro tragaju za ekskluzivnošću forme, crpeći ogromne i često zapostavljene mogućnosti kratkog metra.
