Jelena Vujović je rođena u Cirihu 1992. godine. Studije filma završila je na Univerzitetu umetnosti u Cirihu (Zurich University of the Arts), a tokom studija bila je i na razmeni na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Njen diplomski film „Bićemo najbolji“ (2020), dobrim delom sniman u Srbiji, nominovan je za najbolji diplomski film u Švajcarskoj.
Dolazeći u inostranstvo sa prostora na kom je nestalan nacionalni identitet normalnost, odgovori na pitanja pripadnosti i identiteta postaju još komplikovaniji. Sa Jelenom sam se našla u Cirihu – gradu u kom obe živimo, ona oduvek, ja od skora. Za mnoge, nas dve, iako značajno različitih životnih priča, potpale bismo u isti koš – „Srpkinje u Švajcarskoj“. Dok se ja zaista i osećam tako, za Jelenu, koja je ovde rođena, određivanje prema poreklu i državljanstvu nije tako jednostavno. Na pitanje kako bi se sama predstavila, Jelena kaže:
Teško je reći kako bih se predstavila, moram da razmislim. Mislim da najčešće kažem „rođena sam ovde, ali su mi roditelji sa Kosova“. Imala sam srpski pasoš do svoje četrnaeste godine, međutim kada sam htela da ga obnovim pre nekoliko godina nisam uspela. Bio je to čudan osećaj i verovatno prelomni momenat da se sada pre izjasnim kao „Swiss filmmaker“. Mada, možda i „Swiss-Serbian“, iako ne znam da li bi se u Srbiji složili s tim.
Jeleni kažem da je pitanje nacionalnog identiteta vrlo često obrađivana tema na srpskoj pozorišnoj i filmskoj sceni. Pitam je da li je to slučaj i u Švajcarskoj.
Švajcarska kao Švajcarska nije imala skorijih istorijskih povoda koji bi uzrokovali upitan nacionalni identitet, ali u Švajcarskoj živi mnogo imigranata, koji imaju potrebu, kao i ja, da to tematizuju. Uz to, sa porastom desničarske politike u Evropi, pa i ovde, sve se češće tematizuje politika imigracija i uloga Švajcarske u svemu tome.
U životu u inostranstvu sam još uvek relativno nova, ali imam utisak da je odlazak iz Srbije podstakao i intenzivirao razmišljanje o kolektivnom teretu koji je neodvojiv od mene, bez obzira na prebivalište. Zanima me da li ga i Jelena slično oseća i da li ju je to tokom studija izdvajalo od ostatka klase, ako ničim drugim, ono temama kojima se bavila.
Moj teret u kom se kolektivni teret prošlosti prepliće sa privatnim jeste možda drugačiji od onoga koji većina od mojih koleginica i kolega ovde nosi, ali nemam utisak da me izdvaja, na kraju dana svako ima svoj teret. Moj pogled na svet jeste oblikovan uz teret koji nosim, zato sam se i bavila time i baviću se. Kroz studentske radove u Švajcarskoj provlače se teme identiteta, ali ne nacionalnog. Primera radi, moja koleginica je snimila dokumentarni film koji se bavio identitetom i životom žena nakon 60. godine života.
Razgovor smo počele temama vezanim za nacionalnost zato što se Jelenin diplomski film „Bićemo najbolji“, između ostalog, bavi i nacionalnošću, odnosno sukobom i posledicama sukoba na osnovu nacionalne pripadnosti. Jelena svoj diplomski film otvara toplom i intimnom scenom dvoje mladih koji se u krupnom planu pod jorganom međusobno začikavaju. Muzička podloga ove idilične scene, pesma Fratello grupe Aerodrom, iako melodijom vesela, tematikom teksta daje povoda za naslućivanje nečijeg odlaska. Utopija mladalačke ljubavi vrlo brzo se razbija montažnom sekvencom sličnom onoj koju smo imali prilike da vidimo na kraju serije „Porodica“ – potresni arhivski materijal iz devedesetih godina biće presečen sa još nekoliko kadrova ljubavi protagonista, tako jasno i s početka postavljajući čitav film u okvir koji ne obećava srećan kraj. Osim režije, Jelena potpisuje i scenario, kao i montažu svog diplomskog filma.
Inspirisana sam bila pričom sopstvene porodice, ali film nije biografski. Sklop je više priča koje sam čula, nekih koje sam čula u krugu porodice, nekih koje sam videla na televiziji. Kada se na svetskom kupu u fudbalu pre tri godine desio skandal sa švajcarskim fudbalerom albanskog porekla koji je izazvao velike potrese i ovde u srpskoj dijaspori, shvatila sam koliko je rana prošlosti još uvek sveža. Smatram da su naša dva naroda vrlo slična, i uvek me je nerviralo što pored velikih sličnosti dozvoljavamo da sukob perzistira.
Već u narednoj sceni nakon utopijsko-distopijskog prologa, na slavi dublje upoznajemo protagoniste, Dunju i Amira, ali i lokalnu političku klimu, netrpeljivost dobrog dela Dunjine okoline prema Amiru. Uz žive pokrete kamere i nonšalantnost glumaca, ova scena dobija dokumentarnu konotaciju, poput ondašnjih VHS snimaka kućnih proslava, pružajući tako gledaocu mogućnost da situaciju prepozna kao blisku, čak i ukoliko političku tenziju u pitanju ne doživljava kao svoju ili ličnu. Uz pojačavanje lokalnih sukoba, o čemu saznajemo usputno, preko TV-a, nepoželjna ljubav postaje zabranjena, a Dunja i Amir rešenje vide u odlasku – kod Dunjine tetke iz Švajcarske. U Švajcarsku prva stiže Dunja i to trudna. Na odjavnoj špici potpisana su imena Jeleninih mentora – sva zvučno nemačka. Na pitanje kako Švajcarci razumeju njen film, Jelena kaže:
Mentori su smatrali da je film bitan i za njih same jer misle da je bitno da vide i shvate kroz šta su prolazili i doživeli ljudi koji danas čine veliki deo Švajcarske. Slično je stanje i u švajcarskim filmskim fondovima, koji su svesni da biti Švajcarac ne znači biti samo Švajcarac i voljni su da finansiraju filmove koji se bave imigrantima, ukoliko imaju veze sa Švajcarskom.
Jelena vešto barata različitim sredstvima, od korišćenja arhivskog materijala, preko mimikriranja dokumentarnog u igranom, do upliva apsurdnog i začudnog u scenama Dunjinih flešbekova, pritom suptilno, kroz poneku repliku ili znak nagoveštavajući dalju radnju. Tako kada je tetka pita da li se čula sa Amirom, koji bi u Cirih trebalo da stigne narednim autobusom, Dunja bira da ignoriše pitanje i nastavi razgovor o nedostatku šećera u kafi. Ova kratka crtica u dijalogu između Dunje i tetke nastavlja kontinuitet prethodno pomenutih nagoveštaja izostanka srećnog kraja ljubavi između Amira i Dunje, sada dajući gledaocu do znanja da Amir verovatno neće stići u Cirih – što i biva slučaj. Amirovu sudbinu Jelena ostavlja na gledaocu da domisli, ostavljajući kraj filma dovoljno otvorenim uz mogućnost da Amir preživljava rat. Ipak, kraj filma posvećen je Dunji, koja u Cirihu na svet donosi njeno i Amirovo dete – dete kome će biti pružena šansa za odrastanje značajno bezbrižnije od onog koje su imali Dunja i Amir.
Jelena je verovatno jedan od prvih studenata na razmeni koje je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu ugostio, makar u novije doba. Prethodno nije postojao sporazum o razmeni studenata između Univerziteta umetnosti u Cirihu (Zürcher Hochschule der Künste – ZHdK) i FDU-a. Jelena je na svoju inicijativu uspela da uspostavi saradnju dva fakulteta i jedan semestar provede u Beogradu. Boravak u Srbiji imao je formativnu ulogu i u njenom stvaralaštvu i u percepciji sopstvene pozicije:
Tek tada kada sam bila na razmeni u Beogradu postalo mi je sasvim jasno da to što nisam rođena i odrasla u Srbiji, bez obzira koliko sam često bila tu, a dolazila sam gotovo svako leto kod ujaka, utiče na to da mi nešto uvek fali. Ipak sam odrasla u drugom okruženju, lakše mi je da pričam na nemačkom, poznajem ovdašnju kulturu. Sa druge strane, i u Švajcarskoj sam odrastala drugačije od dece koja imaju roditelje Švajcarce. Nekako – kao da sam između dva sveta. Ipak, to ne vidim kao manu ili kao da nigde ne pripadam, već više kao šansu da biram šta mi odgovara iz oba sveta. I mislim da je to i uticalo na činjenicu da mi patriotizam ništa ne znači.
U to vreme je neki od tabloidnih časopisa povodom dešavanja u vezi sa Kosovom objavio tekst sa naslovom otprilike „Da li se ponovo sprema rat?“, što me je vrlo uznemirilo i podstaklo da krenem u pisanje scenarija za „Bićemo najbolji“. Pisala sam i na nemačkom i na srpskom, mislim da je prva verzija bila nekakva mešavina srpskog i nemačkog u kom su dijalozi bili na srpskom, a sve drugo na nemačkom.
Tokom razmene, Jelena je došla u kontakt sa Tijanom Mićanović, tada studentkinjom pozorišne produkcije na FDU, za koju će se ispostaviti da će raditi produkciju za Jelenin diplomski film. Snimanje je usledilo oko godinu dana kasnije.
Omogućeno mi je bilo da prisustvujem prijemnom ispitu za glumu na FDU, gde sam našla predivnu Aleksandru Jovanović, koja igra glavnu ulogu. Međutim, glumca za glavnu mušku ulogu je bilo vrlo teško naći, htela sam nekoga sa Kosova, Albanca, međutim, problem je bio što retko ko od mlađih ljudi danas priča i srpski. Tražila sam čak i u Severnoj Makedoniji. Tijana mi je onda preporučila Petra Đorđevića, koji se priključio ekipi svega tri nedelje pre nego što smo počeli da snimamo. Moja sestra Valentina Vujović, koja je radila i kostim, uskočila je u poslednjem trenutku u ulogu tetke, nakon što nam je druga glumica otkazala.
Pitala sam Jelenu da uporedi studiranje na ZHdK i FDU.
FDU je dosta drugačiji, studije su mnogo strukturisanije, svi zadaci su unapred određeni, poštuje se kurikulum. Ja sam, sa druge strane, u toku studija bila mnogo slobodnija, što je moglo biti i loše, mogla sam da napravim više filmova tokom studija. Sa druge strane, imala sam dovoljno vremena i prostora da nađem priču koju zaista želim da ispričam, nisam se osetila pod pritiskom da napravim na primer triler, ili uradim neki drugi zadatak, bila sam slobodna da radim šta hoću. Druga upadljiva razlika je što FDU upisuju vrlo mladi ljudi, što ovde nije slučaj, klase su prilično raznolike kada su godine u pitanju.
Naposletku, život posle studija čini se ne tako različitim u odnosu na onaj u Srbiji. Pitanje finansijske stabilnosti ili egzistencije nameće se i ovde i to kao vrlo prominentno.
Švajcarska je vrlo skupa i naravno da se radi i o tome kako ćeš da preživiš. Pre nego što sam počela da studiram radila sam u produkciji dve godine i volela svoj posao, ali sam radila mnogo i često je bivalo prilično stresno. Shvatila sam da ne bih mogla sada ponovo to da radim, a da istovremeno i radim na svom (dugometražnom) filmu. Zato radim „sa strane“, u muzeju – zarad finansijske sigurnosti, a istovremeno imam vremena da se bavim svojim filmom, kao i manjim projektima, poput muzičkih spotova.
Za debitantski dugometražni film Jelena trenutno kreće rad na scenariju. Iako se čini da bi se film tematski mogao nadovezati na „Bićemo najbolji“, Jelena kaže da nije u pitanju nastavak priče iz diplomskog filma:
Radi se o ženi koja je rano postala majka, i o njenom odnosu sa ćerkom koja je u svojim dvadesetim godinama. U priču se upliće i nasilje u porodici, a ideja za film potiče iz priča iz kruga moje porodice. Film planiram makar delom da radim u Srbiji, trenutno ne mogu da zamislim da napravim film isključivo u Švajcarskoj, s obzirom da pišem pre svega iz privatnog, a ono je neminovno vezano za Balkan tj. bivšu Jugoslaviju.
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Timo Raddatz
