Nikola Stojanović je mladi reditelj sa već temeljno formiranim autorskim rukopisom. Njegovi studentski kratkometražni filmovi „Mi smo videli leto“, „Šerbet“, „Sve kako treba“ i srednjemetražni dokumentarni film „Drenjine“ višestruko su nagrađivani na brojnim međunarodnim filmskim festivalima. Na nedavno završenom Martovskom festivalu (Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma) producentska kuća LIVING PICTURES dodelila mu je nagradu za izuzetan kreativni doprinos takmičarskom programu 67. i 68. Martovskog festivala učešćem sa tri filma, a nagradu čini učešće ove kuće u postprodukciji budućeg filma ovog reditelja.

Kada hronološki promatramo tvoje filmove junaci su sve zreliji, emotivni procesi kroz koji prolaze su kompleksniji, dok je stvarnost u kojoj žive manje romantizovana. Kako sada posmatraš svoje prethodne filmove? Šta za tebe predstavlja stvaralački proces i na koji način se kroz film suočavaš sa ličnim pitanjima?

Odnos prema ranijim filmovima mi se konstantno menja. Na primer, sad sam na Martovskom opet gledao „Sve kako treba“ i osećao sam se veoma distancirano i zbunjeno. Što se tiče mog ličnog suočavanja kroz film, to je verovatno nesvestan proces. Dokumentarni film „Drenjine“ je izuzetak u tom smislu jer je veoma ličan. Svakako, scenaristkinja sa kojom sarađujem Nađa Petrović i ja volimo drame o odrastanju, tako da i naši likovi prolaze kroz proces sazrevanja. Odnosno, trudimo se da pokažemo nekakvu promenu koja se u njima dešava od početka do kraja filma, ali kroz svakodnevne situacije. U „Šerbetu“ smo insistirali na mračnom svetu koji je u procesu raspadanja, ali u njemu su ipak prinuđeni da žive mladi ljudi i pronalaze ljubav.

U filmovima „Mi smo videli leto“ i „Šerbet“ je u samo nekoliko sporednih replika oslikan disfunkcionalni odnos između roditelja i glavnih junakinja. U narednom igranom filmu „Sve kako treba“ tematizuješ baš taj odnos, dok dokumentarni film „Drenjine“ predstavlja intimni portret tvoje porodice. Kako je tekao ovaj proces? Kako je bilo posmatrati najbliže ljude kroz objektiv? Šta film „Drenjine“ predstavlja za tebe i tvoju porodicu?

Trebalo nam je vremena da dopremo do stvarnih ličnosti. U prvim filmovima stvarali smo iz ličnog iskustva, a onda smo dalje otkrivali koliko daleko možemo da odemo. I u sledećem, diplomskom filmu će postojani značajan akcenat na društvenom kontekstu i porodičnom okruženju.

Celokupno iskustvo filma „Drenjine“ je dosta popravilo naše porodične odnose. Živim sa mamom, ali nisam znao kako izgleda njen dan od jutra do večeri. Tokom rada na filmu imao sam priliku da bolje sagledam kako ona funkcioniše, kao i tu njenu patnju za našim porodičnim psom Berijem, a to iskustvo je bilo dosta značajno za mene. Sa druge strane, moj deda koji je u filmu, kasnije je preminuo, tako da je ovaj film za mene dobio i neku drugu vrednost.

Ipak, bilo je i teško, u dosta scena moja mama plače dok je snimam sa strane i ne prilazim joj da je utešim. U procesu montaže me je grizla savest, imao sa dilemu oko toga da li je u redu da film prikažem javno, na kraju sam prelomio, a mojoj porodici se svideo film i onu su me podržali u tome.

Kako je iskustvo u stvaranju dokumentarnog filma uticalo na tvoj odnos prema igranom?

Značajno mi je da se bavim i jednim i drugim. Rad na „Drenjinama“ me ja nekako napunio energijom, krenuo sam više da primećujem detalje, suptilne pokrete, poteze i sitnice koje su od značaja.

Postupak stvaranja u okviru oba roda je danas veoma isprepletan, a granice se sve više brišu. Na primer, u igranim filmovima dosta smo težili ka realizmu i dokumentarizmu, često smo koristili kameru iz ruke, dok je u dokumentarnom filmu kamera bila dosta statična, a kompozicije promišljene.

U svojim filmovima prikazuješ ruinirane, siromašne, neprivlačne prostore i iz njih izvlačiš poetsku lepotu. Šta ove prostore čini tako filmičnim i na koje sve načine su povezani sa junacima?

Prosto mi često zapadaju za oko raspadnute zgrade, otpadi, đubrišta i nešto me vuče da to fotografišem. Svakako, prostori su vrlo povezani sa likovima, u „Mi smo videlo leto“, na primer, to propalo mesto koje će ostati samo u sećanjima je povezano sa njenim odlaskom i, naravno, okruženje opisuje socijalni status likova. Takođe, često snimamo prostore koji su nama lično ostali urezani u sećanju i zato vidimo neku filmičnost u njima. Profesori su mi često govorili da treba da promenim milje, ali svaki put se ipak vratimo na ovo.

Zanimljivo je što su najkompleksniji karakteri u tvojim filmovima žene. One su dominantnije u odnosu na muške likove, u prvom planu je njihova emotivnost i seksualnost, a evidentno je i postojanje female gaze-a. Pretpostavljam da je to vezano za tvoju saradnju sa scenaristkinjom Nađom Petrović, ali koliko je tebi jednostavno da zauzmeš tu perspektivu i do koje mere ti je to što su one žene uopšte i važno?

Svakako je najveća zasluga u svemu tome Nađina, zajedno radimo na scenarijima i prolazimo kroz karakterizaciju likova i njihova psihološka stanja, a ona bi verovatno imala dosta da doda na ovu temu. Živim samo sa mamom od četvrtog razreda osnovne škole, a druga dominantna figura je moja baba, tako da sam čitav život okružen ženama i ne osećam da je to nešto mnogo drugačije. Takođe, dosta se poigravamo sa društveno nametnutim rodnim ulogama i trudimo se da rušimo konvencije u tom smislu.

Pitanje ženske seksualnosti nam je svakako dosta interesantno… U „Sve kako treba“ prikazujemo zrelu, odraslu ženu koja je i majka, ali se trudimo da je ne sagledavamo samo kao majku, već kao ženu sa raznim potrebama, što je upravo i proces kroz koji u filmu prolazi njena ćerka.

Možeš li nam reći nešto više o tvojoj i Nađinoj saradnji? Kako izgleda razvijanje pojedinačnog, a kako zajedničkog autorskog stila?

Trenutno ne mogu da zamislim da radim bez Nađe, ali misli da se kroz tu saradnju dosta individualno razvijamo. Uz mene ona je razvila rediteljske sposobnosti, a ja uz nju scenarističke, a Nađa je sad upisala master studije iz filmske režije.

Dosta se mešamo jedno drugom u posao, ja umem da budem zahtevan po pitanju scenarija, a ona je sa mom u celokupnom u procesu režije i na snimanju smo uvek zajedno iza kamere.

Na koji način dolazite na ideju za film, u čemu sve pronalazite inspiraciju?

Inspiracija dolazi iz života, filmova, muzike, a likovi i priče koje pravimo su kombinacija različitih ljudi iz našeg okruženja i njihovih životnih iskustva.

Za „Mi smo videli leto“ inspiraciju samo dosta pronalazili u coming of age filmovima i indi rok bendovima, vukla nas je letnja atmosfera, nostalgija, melanholija. U prvom filmu potencirali smo ono što volimo, ali smo se trudili da to bude iskreno i uokvireno u domaći kontekst. Dok je za „Šerbet“ ideja krenula od pesme jednog pank benda na osnovu koje mi se rodila scena u glavi, prepričao sam je Nađi, pa smo oko toga počeli da gradimo priču i likove. Takođe, Nađa je shvatila da na nju emotivno veoma intenzivno utiču filmovi o odnosu između majke i ćerke, pa je insistirala da radimo film sa tom tematikom.

Kako se osećate kada pročitate kritiku vašeg filma?

Do sada smo imali samo pozitivne kritike, pa ne znam koliko mogu da pričam o tome, ali bilo je i nekih negativnih reakcija uživo. Kritike su veoma značajne jer nam neretko osveste to što radimo i pomažu nam da analitički bolje razumemo sopstvene filmove, što je od značaja i za naš dalji rad.

U spotu za pesmu „Metak“ benda Šajzerbiterlemon koji ste radili koristili ste se folklornim elementima. Na koji način te takav pristup generalno inspiriše i da li bi snimao film u tom maniru?

U spotu smo napravili fuziju svih narodnih običaja koji su nam zanimljivi.  I da, to me je veoma vuklo nakon spota, voleo bih da odem u neku radikalniju stilizaciju i fantastiku koja bi možda išla u tom pravcu.

Reci nam nešto o tvom diplomskom filmu na kom trenutno radiš?

Trenutno smo u intenzivnim pripremama, a snimanje planiramo za jun. Film se dešava u selu Čortanovci, gde su mi živeli baba i deda, pa sam tamo provodio leta kao klinac. Priča prati šesnaestogodišnju devojku koja sa mamom i mlađim bratom odlazi tamo na pomen svojoj babi. Takođe, to selo se menja, ruše se kuće i gradi pruga (što se i u stvarnosti dešava i dosta je uticalo na život moje porodice). Kroz babinu smrt i nestajanje tog sela, ona se suočava sa strahom od smrti, gubitkom detinjstva i nevinih dana.